ŽABA

 

Bio je to pomalo čudan način da joj pokažem svoju ljubav. Ogromnoj žabi koju sam uhvatio prethodne večeri i svojim prstima omogućio da prekorači prag smrti, upravo sam sekao stomak. Nije to prvi put da radim takvu stvar; ali ovaj put sam imao ogromno zadovoljstvo.

Jedna munja upravo je osvetlila nebo i razgranala se u prelepo stablo; zebnja u mom srcu bila je slična prahu, onom koji bih nekada osećao kao krckanje pod zubima.

Žena koju volim zove se Emanuela; ona koju ću jednom mrzeti nosi isto ime.

Dvorac Kasperski dugo je skrivao sudbinu moje porodice. Vreme je da progovorim, da skinem prašinu sa svih onih skeleta pohranjenih negde duboko u podrumu.

Lice moga oca nije lice Boga, niti lice sudbine. To je lice dolazećeg besa koji sam pronašao u sebi, ista ona mimika, isti pokreti.

Ah, Emanuela, moji prsti će najzad biti na tvom vratu i ti ćeš konačno zaspati.

Greh moje mladosti nije nedolično ponašanje, ispunjeno razvratom i nepoštovanjem. Ideje nemačkih mistika stvorile su u meni nepregledni okean, u kome sam utopio svu prošlost, dolazeće dane, sve osmehe. Te ideje, upravo su to moji grehovi.

Emanuela je moja dalja rođaka. Još dok sam bio dete, dolazila je kod nas u posetu i ostajala bi po nekoliko meseci. Bila je vrlo nežna, bledog lica i plavih uvojaka. Majka mi je govorila da moram da budem dobar prema njoj. Njeni su osiromašili i njen otac je pronašao utehu u reci koja ga je spremno dočekala. Da, morao sam da budem dobar prema njoj.

Prvo leto proveli smo ćuteći. Čak nismo ni smeli da jedno drugo pogledamo u oči. Dok smo sedeli za trpezom, krišom sam posmatrao tu lepu devojčicu. Njena lepota nadimala mi je grudi i neka nežnost kao da me je skroz obuzimala. Ali ona je bila samo jedna siromašna rođaka, nedostojna moga imena, mog vremena i svega ostalog.

Jednog dana dok sam sa ocem bio u lovu, sa čitavom svitom sluga i drugih velikaša, upitao sam ga šta biva sa siromašnim rođacima.

Otac me je gledao neko vreme, a onda rekao: "Dobro posmatraj ovaj lov, podseti me na ovo pitanje, pričaćemo kada stignemo nazad."

S nestrpljenjem sam čekao da prođe taj dan. Lavež pasa, topot konjskih kopita, ljudski glasovi i odjek pucnja koji bi se povremeno čuli, uzburkali su i probudili u meni neko biće koje nisam poznavao. Miris krvi me je skroz ošamutio. Nisam bio siguran da li mi se sviđa ili me odbija.

U obližnjoj hrastovoj šumi trebalo je da predahnemo. Sišao sam sa konja i na ivici jedne jame ispunjene vodom ugledao sam ogromnu žabu. Polako sam joj prilazio, ali ona se nije pomerala. Na zemlji sam ugledao granu koju je verovatno oluja od pre nekoliko noći iščupala. Uzeo sam je u ruke i nastavio da prilazim. Nisam promašio.

Bila je okrenuta na leđima i izgledalo mi je kao da su se oblaci smestili na njenom belom trbuhu. Uzdrhtao sam i jauknuo sasvim čujno. Mislim, da me niko nije čuo. Potom sam je uzeo u ruke i stavio je u torbu koju sam nosio oko pasa.

Posle večernjeg obeda podsetio sam oca na pitanje iz lova.

"Šta rade one zveri koje su slabe i nejake?", pitao je.

Imao sam odgovor ali nisam bio siguran da je ispravan. Plašio sam se da se očev izliv gneva ne sruši na mene. Ćutao sam.

"Ili su toliko brze i vešte da umaknu ili ostaju sakrivene u svojim rupama. Toliko!"

Njegovo lice imalo je neki oholi sjaj. To isto primećivao sam i na portretima predaka koji su uredno visili u centralnom holu dvorca.

Klimnuo sam glavom da bih mu dao do znanja da je njegova reč došla do mene.

Imao sam dovoljno vremena da odem do Emanuelinih odaja. Baronica Zanusi izvodila je Bahove fuge i svi su bili okupljeni u Velikom salonu gde su održavani koncerti i prijemi.

Izvadio sam iz torbe svoj prvi plen i posmatrao ga pod drhtavom svetlošću sveća. Pogladio sam tog nekrunisanog žabljeg kralja po trbuhu i tiho mu šapnuo: "Zbogom moj dragi prijatelju, prenesi joj moju ljubav."

Zatim sam ga položio ispod bogatih pokrivača i brzo se udaljio.

Sledećeg jutra sam na Emanuelinom licu tražio tragove nečega što bi mi ukazalo da je moja šala uspela; ali ona ni najmanjim gestom nije odavala uznemirenje; nije me udostojila pogleda.

Kada je odlazila, sa najviše kule dvorca posmatrao sam konjsku zapregu kako odnosi to tanano biće. Srce mi je stezao neki neiskazani jad; sve one reči koje sam želeo da podelim sa njom uskomešale su se u meni. Vreme koje je bilo pred nama pružalo mi je nadu, ali vrlo malo utehe. Bio sam toliko slobodan da dopustim da mi suze prekriju lice.

Da li mislite da je to previše osećanja za jednog dečaka od trinaest godina? I može li tako mlado biće u sebi da nosi sukob odlaska i radost ponovnog dolaska?

Toga dana sam po prvi put dodirnuo sopstvenu dušu.

Pred ocem više nisam pominjao svoju siromašnu rođaku. Majci sam često govorio o njenom licu i o njenim nežnim rukama. Ali u njenim odgovorima nisam uočavao nikakvu nadu, nešto što bi preprečilo sve moje puteve i dovelo me do onih reči koje sam tako silno želeo da čujem. Ona bi samo uzdahnula i nekim setnim glasom govorila: "Putevi srca su vijugavi."

Meni se činilo kao da vetar donosi i odnosi te reči.

Često sam na prste brojao preostala godišnja doba, pa i preostale mesece koji su me delili od novog susreta sa tom devojčicom. Bio sam čvrsto rešen da sledeće leto ne provedem u ćutanju, već da ga ispunim igrom, rečima, zajedničkim smehom...

Obaveze i učenje koje je svakodnevno trebalo obavljati, ipak su uticali da njen lik samo malo uzmakne ispred mojih očiju, ali nikako i iz mog sećanja. Sve francuske reči koje sam učio primao sam sa strašću, samo da bi jednoga dana mogao njoj da ih šapućem najtišim glasom. Poezija je postojala samo radi njenog lica, njenog smeha, samo radi nje. I zvezde su postojale samo zbog nje.

Dugi je to niz koraka, i dugačko je to ime kada ga izgovarate onako bunovni, kada su snovi stvarniji od onoga što se zaista sme dogoditi.

Otac je polako počeo da me uvodi u svet odraslih; to isto radili su i moji učitelji, prenoseći mi znanje iz filozofije, matematike, stranih jezika.

Sa prvim pupoljcima moje nade postale su ponovo živahne. Pojačao sam interesovanje za neke stvari koje su me ranije odbijale. Molio sam oca da me vodi u lov, iz razloga što sam želeo da slušam šapate i šumove prirode. I oni što su bili najtiši, činilo mi se da od mene skrivaju njeno ime.

Bio sam duboko pogođen kada mi je majka jedne večeri saopštila da Emanuela neće dolaziti ovog leta. Pokušao sam da sakrijem svoja osećanja, ali nije vredelo. Jedan uzdah oteo se iz mojih grudi kao ranjena ptica i svi su mogli da je vide kako poslednji put ide da se sakrije iza oblaka.

Te noći dok sam plakao, u svojoj sobi napisao sam prvu pesmu:

Moje zvezde ne poznaju istinu
Onoliko koliko ja to želim
Mali jež je popio svoju porciju mleka
I u tome je sva sigurnost
Sklonite tu vatru iz moga srca
I iščupajte te koprive iz mojih grudi
Uverite me da sam zaista živ

Mnogo puta sam je pročitao te večeri i mislim da sam i zaspao sa njom na usnama umesto molitve.

Naredni dani bili su sivi i mračni iako je proleće bilo u nezadrživom naletu. Moje srce diktiralo je neku sumornost, neku tugu; ne videti ovoga leta Emanuelu, meni je bilo potpuno isto kao i ne živeti.

Moje telo savladala je bolest.

Otac je angažovao najbolje lekare, ali malo toga im je polazilo za rukom. Tresao sam se od neiskazane groznice i nešto nerazgovetno mrmljao. Jedino sam ja znao da to uporno ponavljam njeno ime i stihove posvećene njoj.

Otac je nekoliko puta dolazio i kao kroz maglu sam video njegovo ozbiljno lice; bio je zabrinut. Majka je više noći probdela kraj mene i jedne od tih večeri (ne znam koliko ih je bilo) dok je držala moju ruku tiho je prošaputala: "Da li bi se nešto promenilo ako bi ona došla?"

Suze iz mojih očiju ovlažile su njenu ruku; moji jecaji ujedno su bili i moj odgovor.

Emanuela je ipak došla. Stvorila se tu slično Bogovima u antičkom teatru; moja bolest je nestala kao rukom odnešena.

Uporno sam pokušavao da se sretnem sa sopstvenim likom, onim koji je pripadao dečaštvu. Nisam ga mogao pronaći. Pitao sam se da li groznica podiže telo i misli ili ih spaljuje? Svi odgovori bili su jednostavni; majci bi trebalo da budem zahvalan za to što je učinila za mene.

Ovo leto bilo je drugačije od onog prethodnog, kao što će se i svako naredno razlikovati od onih prošlih. Ako je Emanuela prošlog leta bila pupoljak, sada je bila prelepi cvet. Zbližili smo se; postala mi je bliska, kao retko ko do tada.

Vreme smo provodili u beskrajnim šetnjama; imali smo običaj i da idemo na višesatno jahanje; to nam je omogućavalo da nesmetano istražujemo svetove koji su pripadali onom drugom, a koji su sada bili spojeni nekim nevidljivim nitima koje su nas sve više približavale.

Posmatrao sam njeno telo dok je jahala rasnog Arijela (prelepog belog konja iz očeve ergele). Njena gracioznost i kraljevsko držanje terali su me da drhtim iznutra, da tom svojom željom dotaknem njenu čistotu, taj skriveni raj.

Neki nevidljivi mač je ko zna kada prepolovio moje biće na pola. Sada sam slutio da sa njom dolazi sve to što je izgubljeno, što mi nedostaje, što se nekada davno premetnulo i odbeglo od mene.

Kako joj reći da je ona moje nebo, moj oblak, ona ptica koja me svako jutro budi svojim pevanjem? Kako joj izreći svoju ljubav?

Često, veoma često sam joj čitao stihove. Posebno je volela Novalisa.

"Draga moja gospođice, kakav je ovaj svet ako se čovek u njemu oseća izgubljenim?"

To sam je upitao jednog podneva.

Njene mesečeve oči dugo su me gledale pre nego što je išta rekla.

"Mladi gospodine, vi znate da strast čoveka čini drugačijim od onoga nego da bude slika nebeskog Oca. Upoznati tugu vrlo rano napravi nešto od čoveka."

Okrenula je lice od mene. Sunce je zamiralo na horizontu, i činilo mi se kao da je svu svoju svetlost bacilo upravo na nju i na njenu kosu. Ramena su joj blago zadrhtala; znao sam da su se u njoj pokrenula ona sećanja koja su pripadala samo njoj i gde nije bilo mesta za mene.

Šta joj reći? Šta joj kazati kada ona vidi dalje od mene?

Mnogo dana provodili smo u lavirintu koji je otac podigao diveći se antičkom mitu. U tim trenucima sam se pomalo osećao kao Tezej koji spašava grad od strašnog čudovišta, ali mnogo više osećao sam se izgubljenim, iako mi nije nedostajalo radosti. Znao sam da trenutak prolazi, i da sve što ostaje je neka sparušenost, samo taj osećaj bljutavosti i skrušeno, tugom pogođeno srce.

Često kada bismo se razdvojili i kada nas je odvajala visoka živa ograda, samo sam po njenom smehu i po njenim uvek tihim koracima mogao da odredim gde se trenutno nalazi.

U samom srcu lavirinta pronašao sam svu svoju čežnju i onu večitu glad koju nisam mogao da utolim. Bio sam pogođen saznanjem da Emanuela vidi ono što ja ne vidim, da je ona shvatila ono što ja ne mogu.

"Lavirinti postoje da bi se čovek u njima izgubio", rekao sam joj jednoga dana umornim glasom; bilo je to pred njen odlazak.

"Lavirinti postoje da bi čovek u njima pronašao nešto što je davno izgubljeno", sasvim hrabro je rekla.

Uhvatio sam njenu ruku i imao sam utisak da sam dodirnuo samu večnost. Nas dvoje smo sada bili neka krv koja se mešala u tom srcu. Ali ja nisam bio junak. Ona aždaja koja je nama pretila bila je nevidljiva, mnogo opasnija i lukavija nego da je bila stvarna.

"Nećemo ništa reći", prva je progovorila Emanuela i stavila prst na usta, da preduhitri moje reči.

Sledećeg leta umesto Emanuele video sam čitave predele opustošene kugom. Dojahala je zajedno sa hodočasnicima koji su na istoku posetili Hristov grob. Užasne slike i prizori koje su očevici prenosili kao glasine došli su i do dvorca Kasperski. Bili smo primorani da otkažemo sve posete i da podignemo most koji je bio ulazak u naše malo carstvo.

Iako je bilo leto, osećao sam da se nalazim u najtužnijoj zimi koju pamtim, sve što je dopiralo do mene, bilo je dodirnuto kužnim prstom smrti.

Vreme je uspelo da učini svoje. Emanuela i ja smo razdvojeni.

Zadah koji je vetar često donosio preko visokih zidina dvorca, samo me je učvrstio u uverenju da je moja misija da pomažem ljudima. Bio sam rešen da otpočnem studije medicine, kod čuvenog profesora Brauninga u Hajdelbergu.

Tog leta načinio sam i prve skice za svoju knjigu Karakteri , podstaknut istoimenim naslovom od Teofrasta.

Emanuelino ime i njen lik i dalje su bili živi u meni, kao neka tinjajuća vatra koja nije prisutna i vidljiva, ali koja me nekada sasvim iznenada, u danima kada sam sam, i kada mi melanholija svojim prstima stašno pritiska dušu, potpuno obuzme. Tada bih se zatvarao u svoje odaje, i molio bih majku da mi sve obroke serviraju tu. Nisam mogao da gledam ljudska lica, da slušam prazne i daleke razgovore. I ja i moja ljubav postali smo žrtva te okrutne bolesti.

Nekada bih u snovima video Emanuelu. Dolazila bi tiho bez reči, onakva kakva je inače bila, i ponovo bi stavljala prst na usta i ja bih se tada podsetio njenih reči da pustimo stvari da se odvijaju svojim tokom.

Nova saznanja i novi prijatelji, polako su sklanjali njen lik ispred mojih očiju. Ja sam se trudio da razmišljam o njoj, da sebe uverim da je ona tu, sa mnom, ali gustina događaja davala je stvarima neko novo lice i neko novo telo.

U krčmi Kod Marte , gde sam sa prijateljima provodio puno dana i noći, privučen čarolijama vina i razgovora koji je otkrivao sve one skrivene prolaze moje požude, upoznao sam jednu sasvim prostu devojku, potpuno drugačiju od Emanuele.

Razgovori sa njom nisu postojali, ona je govorila o sasvim običnim stvarima, o onim najnižim instinktima koji su potrebni svakom čoveku da bi preživeo. Ali sa njom sam upoznao onu slast koju sam želeo da podelim sa Emanuelom. Ona mi je dala onu smelost koja čini muškarca zaokruženim i da više nikada ne oseća onu dečačku nesigurnost.

Pokušao sam da od prijatelja sakrijem svoju vezu sa Ninom, tom prostom devojkom, ali nije vredelo, oni su bili dovoljno vešti da primete promenu u mom ponašanju, kao i to da manje vremena provodim sa njima. Iako sam sve njihove šale prihvatao sa osmehom, u dubini duše me je to jako bolelo.

( Gde je tvoja mala svinjarka? Čuli smo da služavke imaju najslađe krofnice? Da li je ona bolja od one tvoje gospođice koju si pominjao? )

Tako je otprilike izgledao repertoar tih njihovih sitnih uboda.

Ali ne mogu da kažem da te njihove žaoke nisu uticale na mene. Nekoliko puta kada sam pokušavao da joj čitam svoje stihove, ona je bila skroz ravnodušna, potpuno isto kao kada bi mesila hleb ili obavljala radove po dvorištu. Njeno telo nije imalo onaj drhtaj i njene oči nisu imale onaj sjaj koji sam očekivao da vidim.

Iako su me snažne ruke navike stalno gurale ka njoj, duboko u sebi sam je prezirao i imao sam želju da prekinem tu besmislenu vezu. Upravo tada sam se i prisetio očevih reči, od onog dana kada smo bili u lovu. Sada sam ih u potpunosti razumeo, ali bilo mi je teško jer su se one odnosile i na Emanuelu; bilo mi je teško jer sam znao da je ta lepa, tanana devojčica sve to znala pre mene. Posle tog saznanja, dok mi je Nina davala svoje telo i svoje zagrljaje, ja sam znao da to grlim Emanuelu, njeno lepo, najnežnije telo.

Bio sam strašno gnevan onog dana kada se Nina pojavila kod mene i kada mi je rečima i rukom pokazajući na stomak, rekla da nosi moje dete.

Prvo sam pokušavao da je nagovorim da ga se reši. Neki od mojih prijatelja su već prošli kroz sličnu situaciju, i mogao sam da dobijem tačna obaveštenja kako i gde bi to trebalo obaviti. Nina je sedela na krevetu, u samom uglu moje sobe, sa bradom podbočenom na kolena. Na njenom licu uočio sam potrebu da mi prkosi, ne samo meni, nego i mojoj budućnosti, mojoj sreći koju nisam želeo da podelim sa njom. Bila je kao onaj najgori magarac koga dobro treba izudarati batinom da bi se pokrenuo.

Zatim sam počeo da je vređam; a onda je imala priliku da oseti žestinu mojih dlanova.

Sledećih dana osećao sam veliku potištenost. Sve moje ideje i ono za šta sam se zalagao, uspeo sam da izneverim u samo jednom danu. Bio sam iznenađen sopstvenom okrutnošću; pomislio sam da nisam slučajno nastavak loze Kasperski.

Kraj studija se polako primicao; to što me je profesor Brauning obasipao pohvalama i što je govorio da sam njegov naslednik, nije me ispunjavalo radošću. Ukus koji sam osećao bio je oporost, neka istrgnutost od onoga što sam zaista ja.

Imao sam dvadeset dve godine i preko dobrog dela mojih sećanja prevukla se debela kora leda.

Emanueline oči bile su kao ugašene zvezde ili kao oči mrtve ribe koje su me gledale ispod tog pokrivača.

Osetio sam potrebu da posetim svoj dom; vratio sam se u raspoloženju koje nije priličilo mladom čoveku punom snage, pred kojim su sva vrata bila otvorena.

Dane sam provodio u dugim šetnjama. Obilazio sam ista ona mesta gde sam pre mnogo godina boravio sa Emanuelom. Mogao sam da se uverim da sećanja ne prestaju, ali ni patnje srca.

Jedne noći sam razgovarao sa majkom. Upitao sam je za sudbinu siromašne rođake sa kojom sam se družio kao dečak.

Njen odgovor nije bio onakav kakav sam ja želeo da čujem.

"Mlada gospođica, tvoja siromašna rođaka, uskoro će se udati za jednog bavarskog trgovca."

Ove majčine reči izazvale su cviljenje i potres u mojoj duši. Šta je još trebalo da je pitam? Sve moje nade bile su presečene i topile su se kao meduza izbačena na kopno.

Moj najbolji drug, Tristan Herlic, obaveštavao me je o zbivanjima u Hajdelbergu. Govorio mi je da se profesor Brauning raspituje za mene, i da ga čudi da sam tako nestao, bez ikakve reči.

Tristanu sam bio zahvalan na njegovim naporima da me vrati na onu stazu kojom bi trebalo da se krećem. Ali jedan deo mene bio je pogođen inertnošću; nisam želeo da od mene život napravi ono što ja sam nisam želeo.

Treći mesec mog boravka u dvorcu Kasperski probudio je očeve sumnje. Iako nisam bio voljan da sa njim podelim svoju istinu, on je kao stari lisac, veoma vešto uspeo da nasluti o čemu se radi. Tada sam mu rekao sve.

Otac se u prvom trenutku glasno smejao, a potom je njegovo lice poprimilo ozbiljan izraz.

"Dečko moj, mladost je sama po sebi puna zabluda; ali sve je to vatrica na kojoj ćeš jednoga dana grejati svoje ostarele kosti. Šta ti misliš? Svi mi iza sebe nosimo neke ostatke, čitavo groblje nekih uspomena i dešavanja. Ali put života je prav kao strela, jedino je bitan cilj koji moraš da dostigneš. Samo poslušaj svoje srce, i budi siguran da ćeš opkoračiti pakao, a zatim i nestati u njemu."

Njegove okrutne reči jesu me pogodile; ali one nisu bile gore od onoga što sam ja uradio i što se kao misao javljalo u meni.

Ocu sam obećao da ću se vratiti u Hajdelberg i da ću završiti započete studije. Na njegovom licu bilo je nešto, nešto kao srećna grimasa; mislim da je likovao što je uspeo da me ubedi u nešto što je doživljavao kao sopstveni uspeh. Ali da li je zaista uspeo?

Profesor Brauning nije mogao da sakrije svoje razočaranje. Njegovo lice odavalo je čoveka čija su očekivanja izneverena; ali šta sam ja tu mogao, srce mi je išlo ispred razuma, i posle svih njegovih razložnih objašnjenja i neke još uvek postojeće nade, ja sam mu odgovorio da jednostavno ne mogu da ostanem tu, kao njegov asistent.

Studije sam uspeo da završim; na taj način je dug prema ocu bio izmiren. Ali trebalo mi je dosta napora za to, posebno onog voljnog; trebalo je promeniti svoje dotadašnje navike, izbegavati ona mesta na kojima sam mogao da sretnem Ninu. Neki glas u meni, terao me je da je ponovo vidim i da se izvinim za svoje ponašanje, a opet nešto drugo, što je bilo povezano sa krvlju mojih predaka, govorilo mi je da ona nije vredna moje pažnje i mog vremena.

Od majke sam saznao sve ono što se ticalo moje dalje sudbine. Izabranik Emanuelinog srca je izvesni trgovac Oto Šeling. Posao koji je razvio u Kelnu je dobrostojeći. Rešio sam da se upoznam sa njim i da mu predočim svoju ponudu.

U Keln sam stigao jedne subote; večernji sati izbacili su ljude na ulice i primećivala se izvesna veselost na njihovim licima. Nisam puno probirljiv što se tiče prenoćišta, tako da sam se smestio u jednoj od gostionica koja je imala nekoliko soba za iznajmljivanje. Kod gazde sam se nenametljivo raspitao za dešavanja u gradu; takođe sam pitao gde se mogu pronaći žene za druženje. Te večeri smo zajedno pili i mislim da sam kod njega uspeo da stvorim utisak bogatog čoveka, koga naročito interesuju novac i žene. To je ono što kod takvih ljudi izaziva posebno poštovanje.

Dobio sam dovoljno informacija o trgovcu Šelingu. Saznao sam da je prilično bogat; imetak mu čini bogata trgovina, a takođe i značajni zemljišni posedi. Takođe sam čuo da ima mladu verenicu, jedno dvadeset godina mlađu od njega, i da se uskoro očekuje svadba.

Posle nedelju dana smo se upoznali; predstavio sam se kao predstavnik čuvene loze Hofburga. Puna kesa zlatnika, stvorila je u njegovim očima svetlucanje i potrebu da postanemo prijatelji. Izložio sam mu svoj brižljivo spremljen plan i mislim da sam uspeo da ga uvučem u svoju mrežu.

Ponuda koju sam mu dao bila je više nego povoljna. Iz skandinavskih zemalja trebalo je da mu omogućim kupovinu krzna plemenitih životinja po niskim cenama. Proračun koji sam napravio prethodnih dana privukao je njegove gramzive prste (duboko u sebi sam bio ponosan na one utrošene časove koje sam proveo sa prijateljem Tristanom Herlicem, kada mi je govorio o poslovima svoga oca - inače trgovca najfinijim krznima iz skandinavskih zemalja).

Nedelju dana mi je bilo sasvim dovoljno da ispitam okolinu grada, i da u obližnjoj reci pronađem saveznika za svoje namere. Znao sam da će ona sasvim iskreno sakriti sve one šapate koji su počeli da me uznemiravaju.

Jednog jutra krenuli smo na put s ciljem da vidi robu. Na unapred odabranom mestu napravili smo kratak predah. Trgovcu Šelingu sam predložio da zapalimo vatru i malo se zagrejemo. U jednom trenutku dok je on bio u pognutom položaju, nameštajući drva za potpalu, ja sam se stvorio iza njegovih leđa. Bio je dovoljan jedan udarac metalnom šipkom u potiljak da sve bude gotovo. Slika žabe i njenog belog trbuha javila mi se u glavi. Odjednom me je obuzela mučnina, a odmah potom izgubio sam svest.

Posle nekog vremena otvorio sam oči i ugledao njegovo beživotno telo kako leži licem u blatu. Uhvatio me je strah; trebalo je vrlo brzo ukloniti telo i sakriti sve tragove. Na grudi sam mu položio ogroman kamen koji sam jednog od prethodnih dana tu dovukao. Ruke sam mu prekrstio iznad njega; sve sam potom uvezao jakim kanapom, i uz dosta napora odvukao ga do ivice reke. Odgurnuo sam ga i mogao sam da vidim kako njegove telo nestaje u dubini.

Put da konačno volim Emanuelu postao je slobodan. Više nas ništa nije moglo razdvajati, osim možda moje savesti koja bi se sukobila sa uznemirenim duhovima.

Vratio sam se dvorcu Kasperski i onom lavirintu u kome je trebalo zauvek pronaći Emanuelu. Ili možda izgubiti sebe?

Posle nekoliko dana napisao sam joj pismo. U njemu sam je obaveštavao o svim onim godinama koje smo proveli razdvojeni. U ime starog prijateljstva i one iskre za koju smatram da još uvek nije ugašena, pozivao sam je da bude gošća u mom skromnom domu. Pismo sam sročio vrlo vešto, ne ostavljajući joj bilo kakav razlog za sumnju. Znao sam da će se ono pojaviti u pravom trenutku, kada nebo njene sudbine bude prekriveno crnim slutnjama i nemirom.

Posle nekih dvadesetak dana, kada sam već ozbiljno počeo da sumnjam u ispravnost svoga plana, u dvorac Kasperski stiglo je jedno pismo.

U njemu je bio Emanuelin odgovor.

Pre nego što sam ga otvorio podigao sam ga ka nebu. Glasno sam uzdahnuo i pomislio da nijedna žrtva nije uzaludna. Trgovac Šeling položen je na oltar naše ljubavi. Baš iz tog razloga i njemu će se dati novi, beskonačni život. Bio sam vrlo srećan zbog ove svoje milostivosti. Sada sam bio spreman da prihvatim njene reči.

Ali pismo nije bilo onakvo kakvo sam ja očekivao. U njemu sam pronašao neko sparušeno srce, koje ne pripada meni, nego nekom drugom, sada mrtvom čoveku. Imao sam utisak da ponovo vidim njen prst na ustima kojim me umiruje i ne dozvoljava mi da remetim neki teški mir.

Uostalom, iznosim ga da se i sami uverite koliko su moje reči istinite.

Dragi gospodine,

moram da vas obavestim da slika koju sam ponela iz druženja sa vama nije izbledela. Naša duga razdvojenost je kao onaj lavirint u kome smo rekli poslednje reči. Ja sam upravo izgubila čoveka koga volim. On je nestao, jednostavno iščezao iz mog života. Ali Bog je u moje srce utkao nadu, i ja vam izjavljujem da će moja ljubav čekati neki glas od njega. Šta još da vam kažem? Pustiću da vreme od mene napravi kip iz koga će teći suze...

  U ostatku pisma Emanuela me podrobno izveštava o tome šta se desilo. Deo priče koji mi je nedostajao upravo sam saznao. Dva dana posle odlaska trgovca na put, u šumama nedaleko od Kelna pronađen je njegov konj. Sve njegove stvari bile su nedirnute, tako da su istražitelji i članovi potrage odbacili mogućnost razbojništva. Čitav događaj prekriven je velom tajne.

Zgužvao sam pismo i uputio se u središte lavirinta. Tamo sam ga spalio.

Moja prepiska sa Emanuelom trajala je godinu dana. Živeo sam u tim razdobljima iščekivanja njenih pisama. Potpuno sam se prepustio nekoj letargiji koja me je skroz okovala. Lekarska praksa me nije interesovala i nisam bio voljan da se njome bavim.

Tada je stiglo pismo. U njemu su bili samo jedna rečenica i njen potpis.

Dragi gospodine, dolazim da otkrijem tajnu lavirinta, Emanuela.

Dani koje sam delio sa njom sve su više ličili na one provedene pre mnogo godina. Učinilo mi se da sam polako osvajao njenu naklonost; uspevao sam da iz nje iscedim nekakav smeh, dosta uzdržan i pomalo trom, ali i to sam smatrao uspehom.

O razvalinama moga i njenog srca nismo govorili, iako sam slutio da će se ta tema jednom bezuslovno otvoriti i iznenaditi nas. Bilo mi je dovoljno da na njenom licu vidim bezbrižnost, ono što jedan čovek najteže stiče.

Starost roditelja išla mi je na ruku. Kao jedini naslednik Kasperskih, nisam se mnogo obazirao na očevo gunđanje. Njegove primedbe nisam uzimao u obzir i olako sam ih shvatao. Šalom sam uspevao da ozbiljne razgovore skrenem od stenja koje se u njima naziralo.

Jednom prilikom otac me je pozvao da obiđemo podrumske prostorije, ono što pripada precima i carstvu paučine. Naši glasovi i koraci zlokobno su odzvanjali podzemnim hodnicima osvetljenim bakljama. Obuzeo me je neki nemir; imao sam sličan osećaj straha kao onog dana kada sam pokraj sebe ugledao beživotno telo.

Očeve reči pale su na mene i zauvek razbile moj spokoj.

"Šta osećaš ovde? Kakav miris?", pitao je.

Svetlo baklji bilo je treperavo i stvaralo je neobuzdane senke. Osećao sam da nismo sami, nego da još ima očiju koje nas posmatraju i pomno prate svaki naš pokret.

"Šta kažeš moj dečko?", ponovo me je presekao njegov glas; kako sam ćutao on je nastavio, "da, miriše na krv. Evo, uživajmo u tom mirisu. To su se preci potrudili da nam ostave kao nasleđe."

Iako je njegovo lice bilo prikriveno mnoštvom senki, glas mu je bio mnogostruk, kao da je dopirao sa svih strana. Ono što sam saznao bila je istorija ubistava, ne jednog, nego mnogo njih.

Dvorac je podignut novcem koji će jednog dana sigurno privući prokletstvo. Daleki predak je zloupotrebio novac i ženu svoga prijatelja. Da, to je proklet novac , mogao sam da čujem njegov zlokobni smeh.

Potom me je odveo do jednih vrata iza kojih nikada nisam kročio. Otključao ih je, i ja sam drhtavih kolena i nesigurnog hoda pošao za njim.

Bila je to kosturnica, sa jedno desetak skeleta položenih u ovalnim ispustima u zidu.

"Ne, to nisu naši preci, to su naši neprijatelji, ili možda bolje rečeno, naši dobrotvori", ponovo sam osećao udare njegovog smeha.

Pokazao mi je lobanju onog čoveka čiji je novac prisvojio naš daleki predak.

"Bio je dovoljan samo jedan udarac u potiljak. Zamisli, sreća nekada dolazi samo jednim zamahom ruke!"

Njegov smeh je izazivao strašan razdor u mojoj glavi; želeo sam da ga zadavim, da, baš tu.

Te večeri sam rešio da zaprosim Emanuelu. Prisetio sam se dečačke šale sa žabom, i to mi je dalo novu ideju.

Sutrašnji dan proveo sam kao u nekom bunilu. Očeve reči nisu me napuštale, osećao sam ih kao pijavice koje su se prilepile za mene; pritiskala me je strašna malaksalost i ogroman teret prošlosti.

"Ovo je početak i kraj lavirinta, ujedno i ceo put", prisećao sam se njegovih reči unutar kosturnice.

Emanuela je tog dana osetila neku promenu u mom raspoloženju. Pitala me je da li sam dobro; ukazala je na bledilo mog lica.

Odgovorio sam da sam malo uzbuđen, kao i uvek kada predosetim da će se dogoditi nešto zaista važno.

Te večeri sam ogromnoj žabi sekao stomak. Izbacio sam svu njenu utrobu i dobro je očistio iznutra. Potom sam u nju položio kutijicu sa skupocenim prstenom. Za naše venčanje, Emanuelino i moje.

Zatim sam otišao do njenih odaja i pokucao na vrata. Emanuela je bila lepa kao nikada do tada; moje ruke su bile drhtave, ali bio sam odlučan u tome šta sam naumio.

Emanuela je prihvatila taj neobični dar sa izvesnim osmehom. Pitao sam je zašto nikada nije govorila o onom događaju iz detinjstva.

"A zar je trebalo?", upitala je sasvim tiho, nekim setnim šapatom.

Izvadio sam prsten iz kutijice i stavio ga na njen prst.

"Da li ću moći da vas zovem ženom?", pitao sam je.

Emanuela me je gledala direktno u oči. Bio je to čist pogled kakav imaju samo ona bića koja pripadaju nebesima.

"Daću vam odgovor za dva dana... Volela bih još da vas zamolim dve stvari. Prva je da večeras ostanete ovde, sa mnom; a druga, da u središtu lavirinta priredimo ogromnu vatru, da sagore sve uspomene."

Sledećeg jutra osetio sam kako se rađa neki novi svet. Poželeo sam da Emanuela i ja budemo deo večnosti, koja pripada samo bogovima i vatri. Potom je ona položila prst na usta i pokazala mi da je bolje da sledimo tišinu.

Moje nade su konačno ostvarene. Preostalo je još samo da u sutrašnjoj lomači sagore i one senke koje su me povremeno uznemiravale.

Te večeri sam ponovo poželeo da sa Emanuelom podelim postelju, ali ona me je blagim rečima naterala da budem strpljiv i da sačekam zajedničke noći u braku. Moji ciljevi su se ostvarili; nebo je konačno bilo prožeto dugom koja se razapinjala od mene do nje; više nisu postojali bilo kakvi razlozi da ne budem srećan.

Visina lomače je bila preko dva metra. Emanuela je bila u beloj svečanoj haljini; ličila je na vilinsko biće iz snova koje donosi sreću.

Nas četvoro smo bili tu; ona, ja, i naše dve senke koje je trebalo da sagore.

Emanuela me je podsetila na onaj razgovor kada smo pričali o tome šta je svrha lavirinta.

Govorila mi je o svojim snovima, o njenom ocu koji je u reci pronašao večnu postelju. Takođe mi je govorila o jednom novom snu koji sanja već gotovo godinu dana; muškarac koga voli nestaje u reci sa kamenom položenim na grudima.

Ovo je bilo previše za moje poimanje stvarnosti. Sada sam postao siguran da je ova ogromna buktinja tu iz razloga da bih ja u njoj sagoreo.

"Dosta sam se raspitivala posle onog događaja. Jedini trag koji je imao nekakvog smisla ukazivao je na barona Hofburga. Ali sve moje dalje potrage pokazale su da je sve to bila laž. Oni zaista postoje, ali oni se nikada nisu zanimali za trgovinu. Opis njegovog lika podsetio me je na jedno lice koje sam nekada znala."

Emanuela me je gledala direktno u oči. Bio sam primoran da sagnem glavu.

"Kako sve može da ti bude dato, tako isto sve može da ti bude i oduzeto. Mislim da ste vi ipak bili u pravu, lavirinti služe da se čovek u njima zauvek izgubi."

To su bile njene poslednje reči; odmah zatim, uskočila je u plamen i stopila se sa vatrom i sa naše dve senke.

Plamen je progutao onu Emanuelu koju sam voleo. Sada je preostala samo ona koja me je optužila ali ne i osudila. Moji razlozi bili su dovoljno veliki za sve ono što ću uraditi.

Narednog jutra, dok su svi u dvorcu Kasperski i dalje bili u postelji, utovario sam u konjsku zapregu dobar deo bogatstva i zlatnika. Prethodno sam na više mesta u dvorcu potpalio vatru.

Bio sam gonjen istom onom groznicom iz detinjstva, samo što sam sada znao da više neću videti njen lik.

Na pristojnom rastojanju od dvorca Kasperski, osvrnuo sam se za ostacima svoje prošlosti. Upravo su sagorevali u novoj, ogromnoj buktinji.

U Hajdelbergu sam se našao sa starim prijateljem, Tristanom Herlicem. Lepo smo razgovarali i da je život mogao da ide nekim drugim tokom, poželeo bih da se još družimo.

Rekao sam mu da sam teško bolestan, i da mi je preostalo još svega dva-tri meseca života.

Prethodnih dana video sam Ninino dete; video sam dečaka za koga znam da je moj sin. Liči na mene; ima iste otmene pokrete koji meni nisu doneli ništa drugo osim nesreće.

Iako sam imao potpuno poverenje u svog prijatelja, kod gradskog pisara i izvršitelja poslednje volje, zaveštao sam imovinu svome sinu. Tristana Herlica sam zadužio da bude staratelj i da kontroliše izvršenje potpisanog dokumenta.

Konačno sam bio sam. Osetio sam onaj mir koji telo oseća kada ga smrt opustoši; ali ja sam i dalje bio živ. Uputio sam se ka Kelnu. Neki zov unutar mene, vukao me je dođem tu, gde je bio početak i kraj mog puta. Moj jedini lavirint i moja jedina lomača.

Seo sam na ivicu reke; na isto ono mesto gde sam se oprostio sa trgovcem Šelingom.

Još neko vreme sam posmatrao okolinu kao da sam neodlučan u svojim namerama. Emanuelin zamagljeni lik došao mi je u sećanje. Desno od mene čulo se nešto što je podsećalo na kreketanje. Bacio sam pogled u tom pravcu i nedaleko od mene ugledao jednu ogromnu, zelenu žabu.