PRIJATELJI

"Nikada ne veruj ženama", rekao sam mu sasvim polako.

"Zašto? ", upitao me je.

"Zato što u njima leži zlo!"

Posmatrao sam njegovo lice, u njegovim očima video sam nerazumevanje, mnogo više nego neslaganje sa mojim stavom. Nisam više želeo da dotičem tu temu, znao sam da će dani koji dolaze doneti potvrdu tih mojih reči.

To je ujedno bio i poslednji moj susret sa Karlom. Životni talas bacio nas je na potpuno različite strane; povremeno smo se dopisivali, čak mi je slao i fotografije sebe i svoje porodice, ali ja sam pamtio njegovu sliku od tog dana, njegovo znojem orošeno lice, i njegove krupne oči koje su povremeno treptale poput neke ogromne ptice. Sada, dok razmišljam o njemu, sa priličnim osećanjem lenjosti osvrćem se na njegov stav koji je vremenom morao prerasti u glupost, a kasnije, siguran sam, i u tragično osećanje promašenosti.

Karlo i ja se znamo još iz studentskih dana. Obojica smo delili isti entuzijazam, bili smo privučeni svetlošću književnosti, koja nam je nudila neku vrstu utopije. To je bio onaj magični treptaj na koji smo sletali kao noćne mušice. Imali smo pravo na svoju iluziju, znali smo da na ovom svetu ne postoje jači okovi od tih za koje smo se mi opredelili.

Kao i svi što dosta vremena provode zajedno, i nas dvojica smo imali sličnosti, ali mnogo više smo se razlikovali. Kada bolje razmislim bili smo potpuno drugačiji, on je bio zdepaste građe, kratkih nogu, i zbog toga prilično neupadljiv za devojke. Ja sam bio njegova suprotnost, visok, otvoren u komunikaciji, poput nekog magičnog cveta na koji su se stalno spuštali ženski osmesi. Znao sam da pati zbog toga, i bilo mi je žao, ali verovao sam da će vreme koje dolazi očvrsnuti njegov stav, da će se ukloniti pena te nesigurnosti u čijim se mehurovima davio.

Nedostatak vatre u takvim situacijama nadoknađivao je vatrenim polemikama o književnosti. Davao je argumente i obrazloženja koja su odgovarala nekome sa akademskom titulom. Duboko u sebi osećao sam da je njegova moć razlučivanja daleko veća od moje, i od toga su mi povremeno dolazili napadi besa i prikrivene mržnje prema njemu. U onim običnim, najobičnijim razgovorima sa devojkama, izgledao mi je kao davljenik koji se grčevito uhvatio za mene, kao da je u potpunosti svoj život predao u moje ruke. Ja sam tu njegovu slabost prilično koristio, i veoma često nisam mogao da se uzdržim a da mu se ne podsmehnem.

Po okončanju studija Karlo se zaposlio u Institutu za jezik i književnost , a ja sam dobio mesto urednika u jednom književnom listu. Naši susreti su se prilično proredili, ispred nas je bilo kopno spremno za nova osvajanja.

Jednoga dana sreli smo se na šetalištu pokraj Dunava. Bio je sa lepom, izrazito vitkom devojkom.

"Ovo je Milica, a ovo Marko", rekao je sporim, za njega karakterističnim glasom.

Dodirnuo sam njenu ruku, i duboko se zagledao u njene oči. Pitao sam se šta tako lepa devojka traži sa tim sada već dežmekastim čovečuljkom.

To je ujedno bio početak naših novih viđanja, koja su mi najviše ličila na predstavu sa kunićima koji trče po metalnom točku koji se okreće. Ti novi susreti, bili su mi čak pomalo i smešni, ali voleo sam da vidim Milicu, voleo sam da pred njom izigravam negativca blage naravi, koji će je postepeno osvojiti, kao što more vremenom osvaja kopno. Ja sam nekada izlazio sa devojkama koje su se menjale; ali uglavnom sam. Predstava sa tri kunića se neprekidno odvijala, Milica je postala predmet mojih skrivenih želja.

Jedne večeri zvonio mi je telefon.

"Ovde Milica", rekla je sva zadihana, "volela bih da te vidim, da popričamo."

"Važi. Kada?", odgovorio sam tihim glasom da bih sakrio pukotinu koja se otvorila u meni.

"Što pre."

"Odgovara ti večeras? Da?"

Milica je došla u kratkoj letnjoj haljini i sa sobom unela u stan miris procvetalih lipa. Neka težina lebdela je u vazduhu, njene reči, uzdrhtale i velike poput grozdova, čekale su moju ruku da ih uberem.

"Karlo me je zaprosio", rekla je.

"Pa dobro, baš lepo", probao sam da budem učtiv.

"Nije dobro...ja njega ne volim."

"I to je dobro", osetio sam kako mi usne podrhtavaju od radosti.

Vrlo brzo Milica se našla u mome zagrljaju, okretali smo se i uvijali isto onako kako se i alge okreću u moru, bili su to zagrljaji protiv budućnosti, branjeni paničnim strahom, ispod koga su se naslućivali čitavi bregovi strasti. Voleli smo se čitavu noć, ja sam pomislio da bih sa njom voleo da to bude i čitav život, ali kako se jutro primicalo, osećao sam i svoju hrabrost kako se iskrada na prstima i potpuno me napušta.

Sa vratima koja su se zatvorila iza nje, i sa sobom koja je mirisala na ženske suze, vratio sam se u postelju, da bih pobegao od sebe samog.