PLOČNICI LJUBAVI

PONOR

TI ŽENO 

 

PONOR

Sapeta si
u mojoj stvarnosti.
Pružaš ruke, snove i želje
i ja te zovem
ženom.
Nekada ...
Kada slabost
pobedi,
kleknem pred sarkofag
purpurne večnosti
i dozivam dijalog
u kom su se izvijali
tvoj glas,
tvoje oči,
naše nerođeno dete,
i jedna breza
čijom sam belinom
milovao tvoje grudi,
a potom se osećao
ukaljanim.

Rođena na rukama
neba,
gde je moja čežnja
strpljivo,
istrajnošću pustinjske aloje,
izvlačila sokove
tvoje mladosti,
i cvetala prolaskom vremena
koje si ti davala,
trošila,
usitnjavala,
a ja od ponekih
iskradenih časova,
kovao srebrnjake
sa tvojim likom,
sa gorčinom
koja je mene odabrala
i nazvala žrtvom.

Raspeti nad ponorom
sadašnjice,
ti i ja pokrećemo
klatno budućnosti,
jedan zamah ulevo ...
i dimenzijom beskraja
produžavamo naš korak
sapet stazama lepote,
jedan otklon udesno ...
i kraj,
smrt očiju,
smrt ruku,
sve potonulo
u jedan poljubac,
u ponor usana
na kojima smo sačuvali
našu ljubav.

TI  ŽENO

Ti ženo,
sva od oblutaka
i odblesaka moje duše,
ti ponornice
moje mladosti,
ti košmaru
u čiju se mrežu
upliću moji snovi,
ti ženo
sa noktima sudbine,
na kojima sam plesao
tango zablude,
ti ženo
premalena za azbuku
mojih želja,
ti ženo
sva od reči,
rečitija i iskričavija
od zapaljenog cepelina
kojim se naša ljubav
otisnula
i zažarila nebo.
Ti ženo,
iskopino moga straha,
nalazištu pred kojim
drhte piramide,
ti ženo,
madrigalu božjeg hora
reci, zatraži,
ispisaću , potećiću
preboleću kamen
nasmešiću se
gramzivoj zveri,
ti ženo,
sva od oblutaka
i odblesaka moje duše,
ti prastara
moja samoćo,
ti artistkinjo
na užetu moje ljubavi,
ti pakosnice
i preljubnice,
ti zbog čijih očiju
ja živim.