Milovan Stanković: Sve o porodici Fuler


Ti si poslednja odbrana moga grada Mogu da se zakunem u tvoje poštenje Neprijatelj navire kao stršljen I stvara mi muku Došao je čas kada moram da budem jak Dani koji dolaze ne donose puno Voleo bih da sam stena na kojoj ti sediš Ili prozor kroz koji gledaš Tvoje ruke od gline i tvoja usta od brašna Čitav su moj svet Ono što nam preostaje je časna smrt Neću da govorim o gubitku Jer ti i ja ne možemo biti poraženi Oni koji se vole su kao oblak koji je danas ovde Sutra tamo i celo nebo je njegova postojbina Pustimo stvari da se dogode To što su zaverenici svuda oko nas I što zidine osvajaju njihova ljigava tela Samo će uzdići mit o nama Ja sam biće od dima Ja sam čovek odgurnut i prazan Pokušavam da se setim svih ljudskih osobina Neki glas šapuće mi u glavi Nedostojan si i pun prezira Ako vam kažem Da sam čovek čije ruke dodiruju zidove tamnice Da li ću isprati praroditeljski greh Živim u duhu koji se obavija oko mene Živim u samoći koja se cedi i kaplje Moja ostrva su svuda raštrkana Na njima su protekli vekovi Na njima su zbivanja koja će se tek dogoditi Stvari u koje verujem nisu se dogodile Moje rođenje je bilo sa kašnjenjem od dvadeset vekova Pratim uporno svoj bol Pratim znakove koji su izlomljeni od varvarskih ruku Ako vam kažem Da sam onaj koji je stalno tražio dlaku u jajetu I koji se stalno osvrtao za gnevom I svojim i tuđim To su onda moja sudbina i moje negodovanje Od kojih ne mogu pobeći Šaljem ti anđela da te čuva Šaljem ti anđela da ti prenese poruku Suviše oblačnih dana i suviše izazova Ima ovaj život Vrhovi i doline su u stalnoj borbi Čovek je napravljen po slici Boga A ipak njegove reči i njegova dela Pokreće bes Postoji nehajnost koja će sve progutati Postoji borba čiji će ishod biti užeglost i prah Ali u jedno sam siguran Stvari stoje ovako Jači samo prividno pobeđuje Stena nije jača od vode A ni vreme ne može biti snažnije Od ovih napora srca Ne vidim nikoga Da preuzme odgovornost za svoj život Razlika između postojanja i nepostojanja Je samo u onim danima koji nisu uzalud rasuti Istinite su reči da su zemaljske stvari pepeo i prah I da se za njih ne treba vezivati Kada dođemo do kraja puta Moramo se osvrnuti za onim što je ostalo iza nas Ako su to vetar i praznina Pod našim nogama obrušiće se zemlja Ali to nije istinski kraj Jedan oblik preobražava se u drugi I tako smo večiti putnici Zvezda koja nas vodi jednoga dana će se ugasiti Ako nismo naučili da stvari nazivamo pravim imenima I ako ne znamo da se vrlina stiče u znoju i strpljenju Prezir podsmeh i bol postaće jama U kojoj smo se i protiv svoje volje našli Znam da smrt nema samo jedno lice Od svih dogmi najveća je Da sunce izlazi na istoku i zalazi na zapadu Ono nikada nije izašlo i nikada nije zašlo I mi ga nikada nismo videli Svet malih stvari je onaj koji volim Video sam mnogo ljudi kako padaju I kako se dižu Zakon oblika potkovice Ili vrata koja se zatvaraju Danju tumaram pričajući o vrlini A noću postajem senka Poredak malih stvari odlučuje o velikim Neka moja smrt ostane tajna Dozvoljavam samo jednom cvetu da izraste Iz pukotina gde stoje moje stope Ljudi koje srećem Pokušavaju da ukradu jedan deo mene Ali ja ne mogu da im dam ono što nemam A ni oni ne mogu dobiti ono što im ne pripada Svet je mesto gde se ukrštaju svi napori Bilo bi neozbiljno dozvoliti da ih stihija nadjača U mom pamćenju postoje različiti oblici i pojmovi Tvoja ljubav odbačena cipela uništen grad Neko je rekao da su svako mesto i svaki trenutak Pogodni za umiranje Ali ja bih da to ipak bude kada se dan deli od noći Kada se zatavaraju kapci i usporava korak I kada samoća podiže zid koji nas čini skrivenim