MACE, KUCE I VELIKI BRAT

 

Nazvao sam je telefonom.

"Šta rade male mace?", pitao sam.

"Ništa."

"Ljute su?"

"Da, ljute su", odgovorila je.

"A šta bi moglo da se uradi pa da male mace više ne budu ljute?"

"Pa moglo bi, znaš već ti."

Život koji vodim nema nikakvog smisla. Možda i ima. Ali potmulo nezadovoljstvo unutar mene tera me da nešto promenim. Moji stavovi nisu čvrsti da bih mogao sebe da kažnjavam tom besprekornom disciplinom i služenjem moralnim vrednostima. Ne, to uopšte nije potrebno. U njih verujem isto i koliko da bih se mogao ogledati u sopstvenoj pljuvački.

Saru sam upoznao na prijemu kod Džoela. Odmah sam je primetio u zadimljenoj prostoriji. Bila je oslonjena na zid i izbacivala je kolutove dima iz usta. Videlo se da joj je dosadno; stajala je u položaju sličnom kao kada ždral osmatra plen. Jedna noga dodirivala je zid; u svakom slučaju odmah me je privukla. Bila je dobro građena, svetle kose, i izrazito bele puti. Pomislio sam da li da se kod Džoela raspitam o njoj, ali predomislio sam se. Uzeo sam čašu sa viskijem i krenuo ka njoj. Mislim da me je primetila, o, znaju to žene i te kako dobro, ali nije pokazala nikakvu naročitu reakciju.

Stao sam pored nje i pogledom je odmerio.

"Malo je dosadno ovde, a?"

"Ne malo, malo više."

"A šta misliš da ti i ja zbrišemo odavde na neko drugo mesto?"

"Nemam nameru da bilo gde zbrišem", okrenula je lice i dunula u mene sav dim iz usta.

Bio sam iznenađen njenom reakcijom, ali sve je to uticalo da me još više ohrabri.

"A, Če Gevara! Mali crveni! Nestaško u crnom sa prutićem za nestašne dečkiće, a, baš to volim."

"Koga je briga šta ti voliš?"

Svojim stavom i držanjem dala mi je do znanja da nije zainteresovana za mene i ovaj razgovor. Bio sam uporan; pokušavao sam da pronađem otvor na toj mašineriji i da kroz njega upletem svoje reči, svoje namere, i ko zna, što da ne, možda i svoj život.

"Možeš da se nasmeješ dok izbrojim do tri", rekao sam.

Pogledala me je sa takvim izrazom lica koji je verovatno odavao njeno mišljenje da sa mnom nije baš sve u redu.

Počeo sam da brojim.

"Jedan, dva, dva i po, dva i po i malo više", prstima sam dodirnuo usne i usta razvukao u jedan briljantan osmeh, "hajde dušo, potrudi se, viđaćemo se već ti i ja!"

Sara me je posmatrala kao što se i posmatra neko ko treba da se posmatra na takav način. Gledala je kroz mene, odsutna za konture moga lica, za te besmislice koje su kao mali kolibri pokušavali da slete do nje.

"Imaj srca", zavapio sam umilnim glasom.

"A tri?", upitala je.

"Tri", rekao sam.

"Pa?"

Uspeo sam da je uvučem u igru koju sam često voleo da igram. U polutami sobe, dodirivala su se tela muškaraca i žena koji su se pokretali u ritmu muzike.

"Hajdemo negde na kafu", rekla mi je.

Izvukli smo se bez pozdravljanja sa bilo kim. Kada sam izlazio video sam Džoelovo oznojano lice; kraj njega je bila vitka crnkinja u pripijenom džinsu. Njegova ruka klizila je niz njena leđa. Pomislio sam da stari lisac nikada neće pronaći mir i spokoj.

"Zovem se Sara. Ime sam dobila po čuvenoj glumici Sari Bernar. Šta te još interesuje?"

"Mnogo toga. Samo polako, ovo je kišna noć, jedna kakvih bi malo moglo da bude u životu."

"Zašto si tako siguran?"

"Pa nisam."

Kolima smo se odvezli do Velikog brata. Rekao sam joj da ima najbolju kafu i najbolje krofne posle ponoći.

"Zašto posle ponoći?", pitala me je.

"Zato što dolaze ovakvi kao mi."

"A kakvi smo to mi? Uostalom mi nismo mi, mi smo samo ti i ja. Ništa više od toga."

"Dušo, ja upravljam kolima, ne moraš baš sada da pritiskaš kočnicu", rekao sam.

Kod Velikog brata dolazim svaki put kada se pojavi problem u mom životu. Prvi put sam došao tokom razvoda sa Jolandom; na sudu je izjavila da sam grubijan, da sam je tukao, mada ja nikada ništa od toga nisam uradio. Možda sam joj samo jednom dao do znanja da sa mnom ne bi trebalo da se igra, i ona je sve to iskoristila protiv mene. Naša ćerka Linea otišla je sa njom. I njene dve kikice i njena dva krupna, plava oka takođe. Mislim da mi je to Jolanda dobro smestila. Uspela je da izvuče od mene dobru sumu novca. Malecku viđam tokom vikenda. Iz nekog bunta neće da me zove tata. Obraća mi se sa gospodine ili čiko, što mi zaista ide na nerve. Mislim da je njena majka kriva za sve.

Sada sam ovde bio sa Sarom. Konkretno sa njom nisam imao nikakav problem, ali s obzirom na prethodno iskustvo, na zapaljivost situacija koje sam neverovatno privlačio, sve je bilo moguće.

Veliki brat je sada već u godinama. Za njega sam čuo da ima ogromnu zmiju, onu mušku. Često sam ga odmeravao, njegovu zadnjicu, njegov stomak koji je bio u jako dobom stanju, za nekoga ko je odavno prevalio šezdesetu. Pa, moguće je!? Bio je to visok crnac; nekada se bavio bezbolom i kao mali voleo sam da sa ocem idem da ga posmatram. Da, to je moglo da bude istina. Sa kakvom je silinom tukao loptice, mogao sam samo da zamišljam šta je radio sa devojkama.

Sara i ja smo sedeli u jednom izdvojenom separeu. Uzeli smo kafu, džin-tonik i svako od nas po dve krofne. Posmatrao sam njene prste i njene nokte. Voleo sam da gledam ženske ruke, posebno prste. Vlažnim prstom skupljala je šećer sa krofni, a onda ga stavljala u usta. Izgledala mi je kao nekakva mala devojčica.

"Ti si baš kao neka devojčica", rekao sam, "koliko imaš godina?"

"Ti znaš da takva pitanja nisu učtiva."

"Pa dobro, ja već odavno nisam učtiv, a ako smo se oko toga saglasili, onda je i to nešto. Ja nisam učtiv, a šta ti nisi?"

Dok sam čekao da mi kaže lupkao sam po stolu. Pevušio sam dečju pesmu o malim macama i malim kucama, kako se mogu dobro slagati. Sara me je gledala sa nevericom, na šta sam ja i dalje nastavljao da je provociram.

"Ti si uvek ovakav ili si samo danas ovakav? I ja umem da budem takva."

"Kakva?", pitao sam.

Sara je potom povukla oči na dole i iskezila mi se onako kako to rade deca. Nisam mogao da verujem, ali posle samo par trenutaka počeo sam da se smejem. I Sara se smejala. Po prvi put smo oboje bili udruženi u tom neobaveznom, bezbrižnom smehu, koji je kao bezbol loptica leteo prostorijama koje su pripadale Velikom bratu, koji je možda imao, a možda i nije veliku zmiju.

Sara se potom uozbiljila.

"Vidiš, to je veoma lako. Uletiš kao klovn u nečiji život, kao nekakva trapava budala koja ide i ruši sve pred sobom. Vaze dinastije Ming i pivske flaše, ma to mu je sve potpuno isto; kao i Rembrantove slike sa onim slikama koje se prodaju na ulici."

Napravila je pauzu u govoru. Dok sam čekao da nastavi dalje primetio sam par pega na njenom licu. Pomislio sam šta biva sa njime onim danima kada se pojačava sunčeva aktivnost.

"Šta ti misliš? Dođe čovek na prijem, i odmah se na njega kao na kolač sa kremom sjuri ogromna muva, i tako dalje, mi branimo kolač, muva ode, pa se ponovo vrati, pa mi ponovo mahnemo rukom, ona ponovo odleti, pa se ponovo vrati. Lako je to. Da li ti razmišljaš da bi ljudi mogli da imaju probleme?"

"Kakve ti probleme imaš?", pitao sam je sada već ozbiljnijim tonom; moji su ostali iza mene. Sa kesom punom čokolada i bombona, vikendom sam viđao svoju devojčicu, svoga anđela kojoj ja nisam bio tata anđeo nego samo čika anđeo, ili gospodin anđeo. A i mama Jolanda je dobro znala da mi smanjuje bankovni račun (konto za alimentaciju).

"Čovek se troši. On je od krvi i mesa. Zamisli samo, prišunja se bolest i odjednom bu. Šta ti tu možeš da uradiš? Da i ti na nju vikneš bu?"

"Nisi valjda ti bolesna?", pitao sam opreznim glasom.

"Nisam, ali mogla bih da budem, to niko od nas ne može znati."

"Čemu onda takav pesimizam", pitao sam, "zašto sve mora da se gleda na takav način?"

Pre nego što je Sara uspela da mi bilo šta odgovori nešto se desilo. Dvojica sa crnim maskama preko lica sa prorezima za oči i usta, upali su naoružani puškama u restoran Velikog brata. Nije nas bilo puno unutra; možda nekoliko parova, nekoliko njih što su bili sami, kao i konobari i šankerica.

Onaj krupniji sa izlizanim farmerkama i južnjačkim akcentom povikao je da svi legnemo na pod sa rukama preko glave. Nastalo je komešanje, ali već posle samo nekoliko trenutaka, njegov hrapavi glas se ponovo začuo: "Nemojte me terati da još jednom ovo moram da ponovim."

Sara i ja smo ležali jedno pored drugog. Bio je to čudan osećaj, u svojoj blizini osećao sam vrelinu njenog daha u kome sam mogao da prepoznam izvesnu dozu uzbuđenja. Molio sam se da sve ovo brzo prođe, da uzmu novac, da niko od prisutnih ne pravi bilo kakve probleme, da se ne desi da dođe policija, jer sam onda znao da bi ova agonija mogla da potraje. Zatvorio sam na trenutak oči, a potom se okrenuo ka Sari.

"Volećemo se ti i ja jednom, posle ovoga siguran sam u to."

Sara me je pogledala kao da ne veruje u to što je čula. Očekivao sam da ću možda na njenom licu ugledati osmeh, da će se probiti iza svih tih slojeva koji su uvek pripremljeni za susret sa drugim ljudima.

"Pričaš gluposti", promrmljala je jedva čujno.

Debeli razbojnik se nekako stvorio iza mene. Njegova noga pogodila me je nekoliko puta u leđa (predeo bubrega), a vrlo brzo osetio sam i snažan udarac u rebra. Jauknuo sam od bola.

Debeli je prokomentarisao da sam dobro prošao.

Sara me je posle svega toga pogledala sa nekim drugačijim izrazom. Pomislio sam da se možda u njoj prelomio taj točak nemilosrdnosti koji je odlučivao o njenom kretanju, o njenim mislima, o tim rečima koje nikako nisu htele da budu tople prema meni. Sada mi se učinilo da se posle ovih udaraca nešto promenilo, u sebi sam pronašao radost i pitao sam se da li sam izgubio razložnost.

Ipak je sve bilo onako kako sam priželjkivao. Uzeli su novac, istrčali uz povike da nas kontrolišu i da se bar još pet minuta ne smemo pomerati. Zatim se čula škripa guma i znao sam da je ova avantura završena. Prvi sam ustao, stresao prašinu sa svoje odeće, a zatim pomogao i Sari da ustane. Držao sam njenu ruku, a potom sam je privukao do sebe. Usnama sam dodirnuo njeno čelo, a potom se spustio i do njenih usana. Sara se nije branila.

Sačekali smo da dođe policija. Dali smo izjave, a ja sam rekao da nisam povređen. Bio sam malo ugruvan, ali dobro raspoloženje nije mi nedostajalo.

Oboje smo bili objedinjeni nekakvim novim savezom. Kao da je i moje i njeno telo okružio oreol koji je mogao značiti: spojeni ste sudbinom koja pripada samo vama, vi ste prostor u kome se zgušnjavaju emocije, vi ste sada razlog da prestanu svi razlozi zbog kojih se ljudi ne bi mogli smejati, biti srećni, stvarati svojim rukama nove puteve i nove sudbine.

Kada smo napuštali restoran Velikog brata držao sam Saru za ruku. Ušli smo u kola; pitao sam je da li se slaže da odemo do mene; klimnula je glavom. Počela je da pada sitna kiša. Crvena i zelena boja razlivala se na staklu ispred nas. Sara je spustila glavu na moje rame. Osećao sam da je ovo kako treba, da sam uradio nešto što bi moglo da ispadne sasvim solidno.

Te noći smo ostavili po strani sve razgovore, kao da smo znali da bi bili suvišni u ovoj avanturi koja je otpočinjala. Sara se skupljala u mom naručju i te večeri sam je prvi put nazvao mala maca (nekada sam govorio i u množini, male mace). Sara se meni obraćala sa nestašni čika, plemeniti razbijač, kao i mala kuca.

Bio sam srećan. To je jedino što sam sada imao. Znao sam da ću vrlo brzo saznati i nešto više o Sari. Šta je to moglo da bude? Sebi sam pre izvesnog vremena rekao da mi život više ne može doneti nikakva naročita uzbuđenja, ni prijatna, a ni ona neprijatna. Ovo sa Sarom je mogao da bude samo trenutak, a možda i nešto više od toga.

Sara je student glume. Rekla mi je da je Džoel dobar prijatelj njenog dečka (oženjen je i ima dvogodišnjeg sina); obojica se bave filmskom produkcijom.

"Svađali ste se sinoć?", pitao sam je.

Sara je klimnula glavom.

"Da, možeš već da zamisliš kako sve to ide... A ti, šta je sa tobom?"

"Moj brod je naleteo na stenu. Nema mrtvih, niti povređenih, ali more nas je sve izbacilo na različite strane."

Učinilo mi se da sam u njenom oku video maleni titraj, kao da joj se dopalo to što sam rekao. Šta je ona mogla da očekuje od mene? A i ja od nje?

Interesovala se za moje poznanstvo sa Džoelom. Rekao sam joj da smo prijatelji sa univerziteta, slušali smo neke iste predmete, a takođe smo bili ujedinjeni i u momačkim podvizima. Dala mi je do znanja da joj je on simpatičan, ali da misli da se malo izgubio (stalno je u potrazi za novim partnerkama).

"Da li si i ti takav?", pitala me je.

"I jesam i nisam", rekao sam.

"Šta ti to znači?"

"Imao sam periode u svom životu kada mi je to bilo interesantnije nego da šutiram loptu. Ali zamori se čovek i od toga."

"Pa?"

"Papageno!"

"Nemam snage za tu stvar sa Maksom više. On je jedan lažov, i baš zato što dobro laže može da se bavi time čime se bavi. Da li ti lažeš?"

"I ja lažem, do duše ponekad. Svi mi valjda ponekad lažemo."

"Meni je dosta laži", sasvim tiho prošaputala je Sara, "dosta mi je da moram da vodim računa o svakoj reči, da moram da kontrolišem svoje postupke, ne, to mi zaista nije potrebno. To je gotova priča."

"Rekla si mu to sve? Sinoć?"

"Da, sinoć."

Sara je izrazila želju da poseti moja predavanja. Držao sam kurs moderne umetnosti, dvadeseti vek i tako to. U pojedinim trenucima Sara me je strašno podsećala na Modiljanijevu crvenokosu; isto je imala dugačak, labuđi vrat. Volela je kada joj to kažem. Bio sam pomalo ljubomoran jer sam mislio da možda još uvek nije prekinula svaki kontakt sa Maksom. Jednom kada sam bio kod nje na sekretarici je ostavio poruku kako neprestano misli na nju, kako je čvrsto rešen da bude sa njom, i kako je njegov brak gotova stvar. Taj osećaj da se borim oko neke žene, pojačavao mi je potrebu za tom ženom, i to je bio jedan od načina da nahranim onu glad u sebi. Bio sam gladan ljubavi, ali nikako to nisam želeo sebi da priznam. Bio sam gladan i Sare, i njenog tela, i njenih očiju, i onih trenutaka kada se pekmezimo i kada smo totalno infantilni poput onih zvezda koje nikako ne žele da odrastu i ugase se.

Ali i Sara je imala to zrnce ljubomore, Sara, mala maca, male mace. Rekla mi je da su studentkinje sve od reda zaljubljene u mene, što sam ja naravno negirao. Videla je ona naravno sve to na mojim predavanjima; naravno da je čula kakva pitanja i još kakvim glasom ih postavljaju. Pa još ono ostajanje posle časova i njihovo mazno koketiranje i prenemaganje.

Bilo mi je lepo sa Sarom. Nisam želeo nikakve obaveze, ali kao da sam u svom hodu nagazio na zrnca ljubavi koja je ona svuda oko mene posula. Viđali smo se, išli smo zajedno na izlete; nekoliko puta je negodovala što sam išao da se vidim sa Lineom, mojom ćerkom, i što sam prekršio naš dogovor.

Terala me je da joj pričam o Jolandi, o tome kako smo se upoznali, šta mi se sviđalo kod nje, a šta nije. Bila je kao neko dete koje bi želelo sve da sazna, ali koje ne dozvoljava da bude povređeno. Voleo sam je što je takva.

Imao sam običaj da joj glavu stisnem rukama i da kažem da sam toliko lud za njom da ću smrskati tu njenu rotkvicu. Ona se smejala kao što i treba da se smeje neko ko je zaljubljen.

Nekoliko puta me je sasvim iznenadila. Poslala mi je slike svog lepog stomaka, sa rečima Volim te ispisanim crvenim karminom na njemu, a jednom je slikala i malu Saru sa nekim cvetićem pored. Pitala me je kako mi se čini ta moderna umetnost.

Bilo je prosto nemoguće ne voleti Saru, ne prepustiti se njenim zagrljajima i ne pronaći u njoj onu izgubljenu bezazlenost za kojom stalno tragamo. To između nas se zahuktalo, kada je ne bih viđao nedostajala bi mi, a kada smo duže vremena provodili zajedno želeo sam da povratim samoću.

Sara je dobila neke epizodne uloge u pozorištu i video sam da nije zadovoljna. Nisam baš siguran da je skroz verovala u sebe i u svoj talenat; često mi je zamerala da je ne podržavam dovoljno, što je možda i bilo istina, ali u tome nisam video ništa pogrešno.

Imala je običaj da mi detaljno priča situacije sa proba, a i sa audicija koje je redovno posećivala. U njoj sam voleo onu mladost i razigranost, i sve ono što vreme još uvek nije moglo da načne. Postojali su naravno i dani kada je ona bila sumorna, kada joj je sve smetalo i kada sam nalazio za shodno da je bolje da ne načinjem nikakve razgovore sa njom. Ja sam te svoje faze rešavao kod Velikog brata. Mislim da je Sara možda očekivala da je pozovem da živimo zajedno; ja to nisam uradio; nije da mi nije palo na pamet, ali imao sam dovoljno iskustva, sa Jolandom, i nekako sam u sebi smatrao da žene znaju dobro da isprovociraju i istroše muškarca.

Vreme pred nama je moglo da donese (ili ne donese) puno toga. Nisam želeo obaveze, neobaveznost i neformalnost kao da su bili postulati moga bivstvovanja. Sara je bila saglasna sa tim, nekoliko puta dala mi je do znanja, da ukoliko se stvari ne dese na vreme, najverovatnije se nikada neće desiti. Šta je ona mogla očekivati da će se desiti? I čak i ako bi se nešto desilo, to ne bi značilo da se ne bi moglo desiti i nešto drugo.

"Počeo si da se izvlačiš", rekla mi je jednom prilikom, "nasapunjao si svoje telo nekim izgovorima, počeo si da uvijaš."

Sara me je pogledala direktno. Mislim da je htela da mi da do znanja da razmislim o svemu tome. Nabacila mi je da je dobila mnogo poziva za izlazak sa drugim momcima. Pomenula je i nekoliko glumaca i nekog režisera; meni ta imena nisu ništa značila.

"Ako ti je stalo do nekoga, onda ti je stalo i do njegove slobode i naravno svoje", rekao sam.

"Baš si mudrica."

Skoro sam se video sa Džoelom. Išli smo zajedno na bezbol utakmicu; ne sećam se kada sam poslednji put išao. Nazvao me je telefonom, rekao mi da ima dve karte i pitao me da li sam raspoložen.

Kako se dugo nismo videli pretresli smo sve naše poznanike; pitao sam ga šta je sa Maksom, bivšim Sarinim. Rekao mi je da je Maks kao Maks, malo je patio, ali vrlo brzo se snašao, sada je ponovo sa jednom malom (naravno, i dalje je u sigurnim bračnim vodama).

"Ti i Sara?", pitao me je.

"U redu je", rekao sam prilično odsutno.

"Zvala me je jednom telefonom, pričali smo dosta dugo. Rekao sam joj da kad god zaželi može da me pozove."

"Kada je to bilo otprilike?", upitao sam ga.

"Pa, pre jedno mesec dana, Lejkersi su igrali poslednju utakmicu finala."

Bilo mi je jasno. Sara i ja smo toga dana imali scenu. Rekla mi je da joj je jasno zašto me je Jolanda ostavila, iz razloga što sam zaista grubijan. Povremeno je imala pogan jezik, i to je bilo upravo toga dana. Nije joj bilo po volji što sam promenio naš dogovor, želela je da ide na otvaranje izložbe slika za koje je dobila pozivnicu, a ja sam hteo da izbegnem susret sa nekim ljudima za koje sam znao da će se tamo pojaviti. To je za nju bio i više nego dovoljan razlog za svađu.

"Pričali ste o nama?", pitao sam ga.

"Ne. Bio je to neobavezan, drugarski razgovor. Čak smo se dogovorili da jednom odemo na piće. Sjajna cura!"

Džoel je klimao glavom kao da potvrđuje te reči. Nešto je počelo da me čupa u stomaku. Utakmicu nisam mogao više da pratim posle ovih reči. Levo oko je počelo da mi suzi; to mi se uglavnom dešavalo u situacijama kada bi me preplavilo osećanje besa, poput ovoga sada.

Posle utakmice Džoel me je pozvao na piće. Pravdao sam se da za sutrašnje predavanje moram da napravim koncept. Rastali smo se sa stiskom ruke.

Zatim sam otišao kod Velikog brata. Bio je četvrtak, veče country muzike. Pevala je jedna mlada cura, sa ogromnim grudima koje su prosto htele da iskoče ispod tesne bluze. Njeno lice je kvario poveći nos, ali dopala mi se, posebno način kako je njihala kukovima. Bilo je nečeg zanosnog u njoj i rešio sam da joj po svaku cenu to kažem; čekao sam da taj country kvartet napravi prvu pauzu i da odem do njenog stola.

Bio sam prilično pijan i to mi je dalo prilično samopouzdanja.

Došao sam do njihovog stola sa određenim lelujanjem i lakoćom potpomognutom ispijenim alkoholom.

"Ćao gaučosi", rekao sam, "da li ćete da mi pozajmite ovaj cvetić?"

Gaučosi nisu bili namršteni, pretpostavljam da su ko zna koliko puta nailazili na ovakve situacije. Međutim razlika je bila u tome što ja nisam bio običan pijanac, ja sam bio profesor moderne umetnosti sa iskustvom koje sam na taj način pokušavao da obrišem.

Cvetić nije bio zainteresovan za mene; odmahnula je rukom, što me je rasrdilo i još više rasplamsalo nekakvu besmislenu vatru unutar mene.

"Ti i ja bismo baš mogli da se poigramo šibica", rekao sam joj.

"Da, mogla bih da te prepolovim kao palidrvce."

"Ne, mogla bi da prepoloviš moje drvce."

Osećao sam da postajem nesnosan. Ali nikako nisam mogao da se zaustavim. Nalazio sam se na nizbrdici, i sve unutar mene počelo je da klizi u taj ponor. Izgubio sam osećaj šta bih mogao da kažem, a šta ne bih smeo, a i bilo me je baš briga. Celo moje biće zaljuljalo se na tim talasima koji su isticali iz tih flaša koje sam u poslednje vreme prilično ispijao.

"Ti si baš prava, kurvica, mislim."

Izvadio sam pregršt novčanica i bacio na njihov sto. Pokušao sam da je uhvatim za ruku, ali u tom trenutku, ispred mene se stvorio zid gaučosa.

"Sada si kretenu preterao", neko od njih je rekao; zatim su me izgurali daleko od cvetića, a uskoro se tu našlo i obezbeđenje Velikog brata. Očekivao sam da će biti grubi prema meni, zatvorio sam oči i iščekivao udarce. Ništa se nije desilo.

U takvom jadnom stanju, umesto na ulici, odjednom sam se našao u prostorijama Velikog brata. Sedeo je na fotelji sa upaljenim tompusom. Imao je neki neodređeni izraz lica; nije uopšte bio strog kao da će me osuditi.

"Problemi, a?", rekao je.

Klimnuo sam glavom.

"I sam znaš da to ne valja!"

Ponovo sam klimnuo glavu. Dao mi je do znanja da mogu da sednem, a krupnom crncu koji me je čvrsto držao za ruku pokazao je da nas ostavi.

"Kada loviš leptira, moraš da vodiš računa da mu ne skineš prah sa krila, onda gubi cenu."

Pokušao sam da razumem ovu njegovu parabolu, ali nisam baš bio siguran šta je hteo da mi poruči. Sačekao sam da nastavi.

"Jednom davno, kada je moj život bio mnogo dinamičniji nego što je sada, mislim ne ovako usedelički, mislio sam da sve pripada meni i da mogu da radim šta god hoću. Ali nije tako!"

Ponudio mi je tompus, što sam i prihvatio, a zatim je nastavio.

"Bili su to trenuci kada mi je slava udarila u glavu, bio sam kao neka zvezda, i tada sam pravio različite gluposti. Mislio sam da sve devojke pripadaju samo meni, i da je to što imam para i što sam tada bio poznat, dovoljan razlog za to."

Magla od alkohola kao da se malčice proredila. Uspevao sam da ga slušam. Pomislio sam u sebi da uopšte ne moram da slušam ovu crnčugu.

Veliki brat kao da je uhvatio te moje misli.

"Garantovano sada misliš, šta me to zeza ova crnčuga. Jednom sam u nekom klubu napravio takvo sranje, polomio sam sav inventar, a onda sam se potpuno skinuo, znaš ono, kao od majke rođen."

Ovo mi se dopalo. Pomislio sam na njegovu veliku zmiju i na to kako sam veoma često kalkulisao oko toga.

"Tada sam imao razgovor sa vlasnikom kluba, mogao sam da dobijem silne batine, ali ništa od toga nije bilo. Čak nije hteo da zove ni policiju. Sedeo sam onako go u njegovoj kožnoj garnituri. Šta misliš, šta je on uradio? I on se skinuo, bio je veliki skoro kao i ja, došao je do mene i rekao da uporedimo one stvari. Bio sam zbunjen, ništa mi nije bilo jasno. A zatim je uzeo jednu vazu i tresnuo je o pod. Rekao mi je da je lako praviti gluposti i da razmišljam o tome."

Veliki brat mi je postao simpatičan. U glavi sam zamislio čitavu tu situaciju. Sada sam dobio potvrdu da one priče o njegovoj zmiji nisu bez osnova.

"Prema tome Kolinse, rastanimo se kao prijatelji", rekao je.

Bilo mi je čudno kako zna moje prezime. Po svetlucanju u njegovim očima video sam da je shvatio da me je kupio.

"Moje je da znam sve o svakome. Jedna žena ili više njih nisu razlog da brod više nikada ne plovi."

Kako nisam mogao da vozim kola, jedno vreme sam pešačio. Prijala mi je svežina noćnog vazduha. Učinilo mi se da sam video zvezdu padalicu. Nebo je bilo osuto zvezdama i kao neki zaljubljeni pubertetlija pokušao sam da na njemu pronađem Sarino telo, njeno nago telo. Pomislio sam da je Veliki brat zaista lafčina. Zastideo sam se malo sebe i svoga ponašanja.

Kada sam stigao kući overio sam još jednu bocu Džonija. Nameravao sam da Saru zovem telefonom.

Džoel mi je jednom na studijama maznuo žensku, u stvari ona me je prvo ostavila, a već posle par dana on mi se pohvalio kako je ubrao i taj plod. Možda je trebalo da budem ljut na njega, ali nisam. Ipak, mojoj sujeti nije prijalo to što je ona posle kod svojih drugarica razglasila da je on bolji lovac od mene. Od tada postoji neka surevnjivost koju osećam prema njemu.

Ponoć se već odavno sklupčala. Po Sarinom glasu sam znao da sam je probudio.

"Kako je prošlo to sa Džoelom", pitao sam je, "da li te je dodirivao?"

"Ne razumem."

"Pa mislim ono utovar-istovar, da li je bilo toga?"

Znao sam da sam preterao, ali bilo me je baš briga. I onaj crnja, i on neka se nosi sa tim svojim glupim pričama. Veliki crnja sa velikom zmijom.

"Pričaš gluposti, nisi ti pri sebi."

Sara mi je zalupila slušalicu.

Ponovo sam je pozvao. Telefon je dugo zvonio; Sara nije htela da se javi, a ja nisam hteo da odustanem. Napokon je digla slušalicu.

"Šta hoćeš?", pitala me je ledenim glasom.

"Male mace su se prokurvale, a!?"

Sara mi je ponovo zalupila slušalicu.

Posle ovog događaja danima se nije javljala na telefon. Nekoliko puta sam odlazio do njenog stana ali nije mi otvarala. Imala je pravo da bude ljuta. Preterao sam. Te noći izgubio sam dve stvari koje sam voleo. Malu macu i svoje omiljeno mesto za plakanje i napijanje.

Ali rešio sam da budem uporan. Počeo sam svaki dan da joj šaljem buket cveća sa nekom umetnutom porukom. Tačno posle dvadeset i jednog dana umesto sekretarice javio se njen glas.

"Da?"

"Šta rade male mace?", pitao sam.

"Ništa."

"Ljute su?"

"Da, ljute su", odgovorila je.

"A šta bi moglo da se uradi pa da male mace više ne budu ljute?"

"Pa moglo bi, znaš već ti."

Sledeće večeri Sara i ja smo pravili bebu. Rekla mi je da ima povoljan period; prijateljica joj je to potvrdila iz horoskopa. Rekla mi je i da se to mora raditi samo onda kada su oboje usaglašeni i u potpunoj harmoniji, da bi dete imalo dobre aspekte. Došlo mi je da se izrugam na sve to, ali nešto me je zadržalo.

"Šta misliš, ako bude devojčica, da li bi se slagala sa Lineom?", pitala je.

"Mislim da bi."

"A ako bude dečak?"