JEDNOM KADA SMRT

Voleo sam devojku koja nije volela mene. Voleo sam devojku koja je imala strah od ajkule, kojoj sam bio najbolji drug, ali koja oh, zaboga nije volela mene.

Jednom sam joj rekao: "Hajde da odemo negde."

"Gde?", pitala je.

Rekao sam joj tamo gde bismo bili srećni, gde bi ona konačno uspela da utoli taj nemir što sam ja morao da stišavam svojim pažljivim slušanjem; o, stanite vi svi jednom na noge koji najbolje znate da slušate, neka se jednom i vama smiluje Bog.

Bili smo najbolji drugovi; to naše drugarstvo morao sam da prihvatim samo kao utešnu nagradu, samo kao one trešnje koje su već bile pomalo probrane i pomalo zgnječenje, i iz kojih su izvirivali slatki crvići.

Ali slušao sam je, i žudeo za njenim očima, za njenim rukama koje bi me ponekad slučajno i samo drugarski dodirnule; a nekada mi je čak davala i neki blagi, drugarski poljubac.

Postao sam joj drug onoga dana kada je plakala, kada je svojim suzama mogla da odnese sva brda i sve planine ovoga sveta. Plakala je radi puno stvari; plakala je prvo iz razloga što je niko nije voleo onako kako bi ona htela, što naravno nije bilo tačno, jer sam je upravo ja tako voleo; a plakala je i zbog toga što joj je tata postao kao sve ono žuto lišće koje u jesen mora da opadne i što je odlepršao sa tog njihovog drveta. Plakala je i ja sam je držao za ruke, maramicom sam skupljao te odbegle kapljice iz njenih očiju i negde duboko, duboko u sebi priznao da je volim.

Da, voleo sam devojku koja nije volela mene; voleo sam i prašinu sa njenih cipela i mrvice sa krajeva njenih usta kada bi jela keks i kada bi se smejala onako sa punim ustima.

Jednom sam joj rekao: "Hajdemo da budemo ptice, da odletimo, da budemo visoko da nas niko ne uhvati."

"Postoji neko oko koje bi nas sigurno videlo i ugrozilo našu sreću", rekla je.

Voleo sam devojku koja je u svom srcu nosila svu sumnju i sve dileme, i koja je znala da bi volela da je neko voli i da je nekome stalo da nje; ja sam sve to radio ali ona nije volela mene.

Jednom kada smrt bude iskočila ispred nas kao divlja zver, možda će znati da sam je baš ja voleo. Možda će se baš tada naše drugarstvo pretvoriti ne u samrtni ropac, nego u prvi istinski poljubac.

Voleo sam devojku koja nije volela mene, voleo sam njene priče, junake iz njenih snova, voleo sam i njenog brata i njenu mamu, koji su voleli nju ali koji je nisu razumeli kako je već ona volela da kaže; voleo sam kada negde odemo u šetnju pa kada mi kaže da joj se piški i kada grozničavo tražimo mesto gde bi mogla da pusti taj sjajni mlaz koji bi vijugao kao tanka vodena zmija.

Da, voleo sam nju i nisam voleo sebe, iz razloga što sam mislio da me ona ne voli, i da sam samo jedan bezazleni talas što će onako udariti u stenu i pretvoriti se u bezbroj kapljica.

Voleo sam tu devojku više od svoga života i bio sam spreman da zbog nje odem u smrt.

Jednom sam joj rekao: "Hajde da budemo ljubavnici iz Verone."

"To nije interesantno, to se već desilo", odgovorila je.

Voleo sam tu praktičnu devojku svojim nepraktičnim srcem, voleo sam je isto onako kako su patuljci voleli Snežanu i kako su šume volele duhove i vilenjake.

Voleo sam devojku koja nije volela mene. Voleo sam devojku koja je imala strah od smrti, od onih bolesti što u telu puste pipke i tako to; voleo sam je i nikada joj to nisam rekao; bio sam njen najbolji drug, a kao što znate to i nije baš tako interesantno, jer da biste voleli život i Toma Sojera, morate biti i sam život i sam Tom Sojer lično.