IZ KNJIGE PROPOVEDNIKA

 

Iz Knjige Propovednika pročitao sam joj jedan deo. Rekao sam da nam je sada došlo vreme za plakanje. Njena ramena su se blago zatresla, a zatim je njen plač ispunio celu sobu.

Stremili smo boljem životu kao i sve one biljke koje u potrazi za suncem pokušavaju da nadvise jedna drugu. Prilično smo naučili da se borimo za svoja prava, baš kao i mnogi drugi koji su bili u sličnom položaju. Mogli smo da se pohvalimo da nismo mnogo zahtevali od života, tražili smo određenu izvesnost, da nas sećanja bar jedno vreme ostave na miru, kao i da nam budućnost ne bude previše gorka i opora. Nije to mnogo, zar ne?

O ljubavi nismo pričali, ponekim uzdahom nagovestili bismo ono što se unutar nas dešava, i puštali bismo da neke nevidljive konture slične čežnji formiraju sopstvena tela. Tako smo govorili. Uglavnom ćutanjem.

Ranije, dok smo bili mlađi, najviše smo raspravljali o religiji i poeziji. To vreme je sada već bilo daleko iza nas, i kada bih pravio razliku i poređenje tih trenutaka sa ovim sadašnjim, ovi što su nam se upravo događali podsećali su me na staro, okoštalo kljuse koje ni štap više nije mogao da podstakne na pokret.

Nešto se sa nama desilo. Nije to bio ni nemir koji se sa godinama tiho i nevidljivo uvlači u čoveka, bilo je to nešto drugo, nešto što nije pripadalo nama, ovom vremenu, ovoj dimenziji prepunoj slutnji i ogorčenosti.

Jednom prilikom sam joj pričao o svojim snovima. Pažljivo me je slušala, isto onako kao kada glodari sakriveni iščekuju napad grabljivice. Ne znam da li je osetila strepnju u srcu, da li je ikada pomislila da se snovi mogu deliti i da ličnosti iz mojih snova mogu postati i njeni posetioci. To nam je bilo zabavno, uspevali smo mnogo puta baš zahvaljujući snovima da predvidimo predstojeće događaje. To nam je davalo utisak posebnosti, kao da smo bili obdareni onim jedinstvenim mesečevim sjajem koji je privilegija samo izabranih.

A onda sam jednoga dana vraćajući se sa posla, na jednoj zapuštenoj ogradi video oslikane likove svojih snova. To ne bi bilo uopšte iznenađujuće, da ti likovi nisu sasvim izvan okruženja mojih poznanika, onih koje znam i koje ne znam, sasvim izvan istorijskih i stvarnih ličnosti. U snovima su mi se predstavljali kao Gospodar i On, bila su to dva lika, nedefinisanih crta lica, ali prepoznatljive spoljašnjosti, izuzetne visine, obrijanih glava. Njihova odeća je bila iz jednog dela, slična kostimima baletana. Iz mnoštva snova uspeo sam da utvrdim njihove odnose. Bili su prijatelji i činilo mi se da je On ipak bio u malo podređenom položaju u odnosu na Gospodara. Povremeno bi se desilo da On pokaže znake nevoljnosti, i tada bi ga Gospodar podsećao na dug (nisam uspeo da saznam o kakvom se dugu radi).

Ti snovi su postepeno zaokupili moju svest. U toku dana razmišljao sam o njima, Gospodar i On su bili prisutni u mojim mislima i povremeno sam imao utisak da moji snovi nikada ne prestaju, da ja nikada iz noći ne dolazim u jutro.

Tog prvog dana kada sam ih primetio gledali su me svojim bezličnim licima, u svojim neobičnim odelima, sa glavom podbočenom na ruke i pogledom koji je išao kroz mene negde u daljinu. Bilo mi je čudno kako sam naslutio njihov pogled kada su imali sasvim bezlična lica. Ispričao sam supruzi svoje iskustvo. Nemo me je posmatrala, nije odavala nikakav nemir; ipak, u njoj sam slutio nekakvu pobunu, nekakav sukob svesti i osećanja i želeo sam da znam o čemu se radi.

"Šta misliš? " pitao sam je.

"Ne mislim ništa", rekla je.

"Obično nešto kažeš!"

"Sada ništa!"

Bio sam iznenađen njenom reakcijom, to je bilo drugo iznenađenje toga dana. Potom sam ugledao njeno lice, bezizražajno i sa pogledom uprtim u daljinu; njena glava je bila podbočena na njene ruke.

Nisam želeo da se raspravljam sa njom, osetio sam u trenutku da mi je okrenula leđa i da se priključila nekoj nevidljivoj strani za koju nisam mogao ni da pretpostavim da postoji.

Te noći poželeo sam njeno telo. Dodirnuo sam njene butine i ona je prihvatila moju ruku. Iznenadila me je jedna njena rečenica, rekla mi je da je zovem Gospodaricom. Mislio sam da se šali, ali bila je sasvim ozbiljna. Dok je Mesec te noći provlačio svoju bledunjavu ruku kroz naš prozor, ona je galopirala nepoznatim horizontom prelazeći nemerljiva rastojanja. Oholost njenog lica duboko se uvukla u moje srce.

Sutrašnji dan započeo mi je glavoboljom i ogromnim podočnjacima. Gospodarica mi je prišla i za razliku od mene bila je čila i nasmejana.

"Ono su prijatelji", rekla je.

"Ne razumem", odgovorio sam.

"Gospodar i On su prijatelji, videćeš već."

Bio sam previše malaksao za bilo kakav razgovor, njeno lice je poprimilo neodređen izraz, a uostalom trebalo je i da krenem na posao.

Dan mi je protekao sa bezbroj neprijatnosti. Desilo mi se da sam zaboravio na zakazani sastanak sa važnim klijentom, a potom mi se dogodilo da sam prosuo kafu po svom odelu. Bio sam iscrpljen od nečega što nisam mogao da znam šta je.

Kada sam se vraćao kući rešio sam da prođem pored stare, dotrajale ograde na kojoj su bili Gospodar i On. Sada ih nije bilo, ni njih, niti njihovih lica sa pogledom uprtim u daljinu i glava podbočenih na ruke. Još nekoliko puta sam odlazio i ponovo se vraćao da bih se uverio u istinitost svog zapažanja. Iza prvog iznenađenja, počeo sam da osećam i nedefinisani strah. Pokušao sam da na ogradi pronađem tragove brisanja ili možda novog farbanja; ograda je bila netaknuta i prekrivena lišajima.

Kada sam stigao kući bio sam u nedoumici da li da supruzi ispričam svoje zaprepaštenje. Rešio sam da ćutim. Ali ona se pojavila sa zagonetnim izrazom lica; pitala me je kako mi je protekao dan, pitala me je kako mi je bilo noćas, da li sam uživao u njenim zagrljajima i da li mi se dopala promena koju je smislila za to veče. Slagao sam da sam uživao i da mi je bilo lepo. Potom me je pitala da li sam ponovo sanjao. Rekao sam da nisam.

Ranije sam verovao da postoji veza snova i stvarnosti, ali ne na ovakav način; snovi su mogli da nagoveste buduće događaje, u svakom slučaju bili su isprepleteni sa našim danima, sa zalogajima, sa koracima koje smo pravili, sa pričama koje su tek bile u začetku. Ovo je bilo nešto potpuno iznenađujuće, ovi snovi bili su potpuno telesni, kao ja, kao moja supruga, kao sudbina koja je počela da me plaši. Nisam strepeo toliko za svoj život, koliko od susreta sa nekim zlom koje sam svuda počeo da nazirem. Sumnjao sam da je i ona uključena u sve to, da, ona, moja supruga.

Počeo sam da gubim apetit, nije mi se jelo i imao sam izuzetno gađenje i odbojnost prema svemu što bih stavio u usta. Počeo sam da budem zaokupljen sobom, svojim najnižim potrebama, svojim bolom, potrebom da telu dam što više sna, da sakrijem svoju zaboravnost (pogotovo na poslu).

Gospodar i On su me pohodili svake noći. Sa one ograde preselili su se u moju kancelariju, bili su na prozorima sa okrenutim, obnaženim stražnjicama. Morao sam da budem vrlo oprezan da ne bih pokazao smušenost, mada sam napravio niz grešaka koje su srećom ostale neprimećene. Često bih namerno kasnio na posao, i jednim telefonskim pozivom obaveštavao sekretaricu da izvetri prostorije, i da se pobrine za sve dok ne stignem. Trebalo je puno toga držati pod kontrolom, i naravno biti pažljiv, nasmejan i prijateljski naklonjen u ophođenju sa ljudima. Nihovi glasovi, da, sada su mi se već i obraćali, terali su me da budem sasvim drugačiji, da moje reči postanu grube, da mi lice poprimi drugačiji izraz od onoga što je ranije imalo, da, ti glasovi su me terali da im se potčinim, da postanem deo njih, kao i zemlja koja ne može uzmaći pred ogromnim naletom vode.

Više nisam bio iznenađen što supruga ne pokazuje neko naročito interesovanje za moje stanje. Imao sam utisak da me je skroz prepustila tim okrutnim likovima iz mojih snova. Nekada, u toku noći, kada je mesec bio u opadanju, sama bi se penjala na moje slomljeno telo i dugo bila na meni plešući sa zaboravom i senkama. Moja opravdanja svela su se na iscrpljenost poslom, na trenutno stanje za koje sam govorio da će već sutradan postati bolje, mada u sebi više nisam bio siguran u to. Naši razgovori više nisu postojali, sveli su se na bezlično mrmljanje i prigovaranje. Činilo mi se da ja u tome prednjačim. Ona se nije trudila oko mene, nije želela da mi pomogne, mada ne vidim ni kako bi mogla. Bio sam zarobljenik svojih snova i nekih likova koji su me kinjili, bio sam zarobljenik u sopstvenoj kući, prepušten plimi očaja i nedovoljnom svetlu da razumem šta se to dešava. Bio sam opsednut smrću. Želeo sam da osetim krv.

Onda mi se jednoga dana obratila, ponudila mi je pomoć. Pružila mi je podsetnicu na kojoj je pisalo:

 

MARNI Psihoterapeut Tumačenje snova i isceljenje

 

Predložila mi je da odem. "Vredi pokušati", rekla je. Pitao sam je otkuda zna za tog Marnija, sa tim smešnim imenom. Odgovorila je da ga je prijateljica preporučila.

Marni je bio omalen, crnpurast čovek sa izuzetno prodornim očima. Nisam mogao da izdržim njegov pogled, tako da sam povremeno okretao glavu, gledajući izvan njega, ili posmatrajući nešto na podu. Video sam da likuje zbog te svoje jačine. Ispričao sam mu sve bez rezerve, čak sam izrazio i svoju sumnju da je moja supruga na neki način uključena u sve to.

"Kako to mislite?", pitao me je.

"Ne znam, ali imam takav utisak."

"A rekli ste da vas je upravo ona uputila ovde, ako se dobro sećam!?"

"Da, ali svejedno."

Opisao sam mu detaljno Gospodara i onaj drugi lik, pričao sam mu gde se sve pojavljuju, na kakvim neočekivanim mestima. Rekao sam mu i za svoj strah da me na svakom mestu mogu pronaći i iznenaditi. Kada sam pričao o njihovim bezličnim licima i njihovim obrijanim glavama, pogled mi je pao na Marnijevu glavu. Bila je uredno obrijana.

Dogovorili smo se da se vidimo narednog četvrtka. Marni mi ništa konkretno nije rekao. "Suviše je rano da bih doneo bilo kakav zaključak, ne bi trebalo žuriti, mada je slučaj hitan", izgovorio je.

Kada sam zatvarao vrata u trenutku sam zastao.

"Rekla je da su oni prijatelji, sada sam se setio."

Marni me je gledao sa smeškom. Klimnuo je glavom i nastavio da me posmatra neobičnim, prodornim pogledom. Neka vatra obuzela mi je lice, a potom i celo telo. Želeo sam da se što pre udaljim odatle.

Bila je noć, prijala mi je svežina koja me je dočekala. U Marnijevoj ordinaciji osećao sam se sputano i povremeno bi me obuzimali napadi drhtavice. Taj čovek mi uopšte nije ulivao poverenje. Nije mi se sviđala njegova pojava, i njegov lik kao da je bio otrgnut iz onih delova mojih snova koji su mi dolazili u nekakvim nejasnim slikama. Pomislio sam da je i Marni kao uostalom i moja supruga deo te ukupne zavere protiv mene. To mi je u tom trenutku izgledalo sasvim moguće. Tražio sam dokaze za to, i vrlo brzo sam ih i našao. Gledao me je tim svojim bezobzirnim, prodornim očima, a ništa nije ni preduzeo povodom mog slučaja. Nije mi čak dao ni nekakve lekove, bar one za spavanje i za opuštanje premorenog tela. Da, pokazao je i nekakav bunt kada sam pomenuo da je supruga umešana u čitav slučaj; ipak, kruna svega i konačna potvrda tog mog zaključka mogla je biti njegova obrijana glava.

Merijen nije puno insistirala da joj ispričam sadržaj prve seanse sa Marnijem. Njena pitanja su bila blaga i površna, kao kada se krpom ovlaš briše prašina.

"Ništa ti nije dao, ha?", pitala je.

"Ništa."

"Da li je još nešto rekao?"

"Samo da bi trebalo da se vidimo sledećeg četvrtka."

Merijen me više ništa nije pitala. Nije se udubljivala u čitavu situaciju, a ja takođe nisam želeo da joj pričam o svojim slutnjama. Ona je mogla biti moj prikriveni neprijatelj. Nisam mogao da pojmim zašto se njeno ponašanje prema meni promenilo, ali u svakom slučaju bio sam svestan toga.

Te noći vodili smo ljubav. Dok sam grlio njeno nabujalo telo, njena raspuštena kosa je padala po meni. Osećao sam zanos prvih ljudi okupljenih pored vatri koje su im davale toplotu i pružale osećaj nadmoći u odnosu na životinje. Bilo mi je lepo. Pomislio sam da je zadavim u tom trenutku. Video sam sliku njenog tela kako se bori za vazduh, i video sam njene noge kako se uzaludno bacaju u nekakvoj besmislenoj borbi. To sam istinski želeo. Ipak, to nisam uradio.

"Gospodarice", šapnuo sam joj na uvo. Ubacio sam jezik u njenu školjku i nastavljao da je dodirujem.

U odnosu na prethodne dane i noći napravio sam bar nekakav napredak. Bar sam na trenutak preuzeo inicijativu i te noći mi u snove nisu došli Gospodar i On, ti dosadni šarlatani, ti gramzivi i nedostojni isposnici vrline. Da, rešio sam da ih tako zovem, isposnici vrline.

Pri sledećem susretu Marni je bio u kariranoj košulji. Sada sam već bio pripremljen na njegov uporni pogled i više mi nije smetao. I ja sam njega gledao iščekujući da vidim da li će se on možda povući. Pitao sam ga zašto mi prethodni put nije prepisao nekakvo sredstvo za umirenje. Rekao mi je da sumnja na početak šizofrenog stanja, i da u takvim indicijama treba biti vrlo obazriv. Naravno da smo bili obazrivi, i ja i Gospodarica one noći kada smo otkidali ono što nam ne pripada.

"Zaboga Marni, šta je sa mnom?", zavapio sam.

Upitao me je da li sam spreman da mu verujem; insistirao je da to mora da bude u potpunosti. Klimnuo sam glavom setivši se svog početnog stava prema njemu i svih onih sumnji koje nisam mogao tek tako da odbacim. Ali ipak sam mu odgovorio potvrdno. Video sam da je zadovoljan.

Marni mi je rekao da se sama terapija sastoji iz više faza; prvo je potrebno da se otkrije trenutak kada je došlo do iskakanja iz sistema, da, baš je tako rekao, a zatim bi usledila i terapeutska mera. Ići ćemo zajedno u prošlost, on će me voditi, i kako je rekao zaista nema razloga za bilo kakav strah.

Marni je tražio da mu pričam o svom detinjstvu. Interesovao ga je moj otac. Uporno me je zasipao pitanjima kao kada muve napadaju stoku na reci.

"Kakav je bio tvoj odnos prema ocu?", počeo je da mi se obraća sa ti, radi prisnijeg odnosa.

"Nemam neki naročiti stav."

"Šta to znači? Kakvo je bilo vaše slaganje? Da li je otac bio dominantna ličnost?"

Znao sam na šta cilja, tačno sam znao u kom će pravcu krenuti čitava ta salva pitanja, ali rekao sam da ću mu verovati, i samo iz neke pristojnosti rešio sam da odgovaram na ta uzaludna pitanja.

"Ne mogu da kažem da sam voleo oca. Imao je u sebi nešto despotsko. Jednom mi je punu šaku klikera bacio u reku, a drugom prilikom je polomio bicikl. To su još najmanje stvari..."

"A šta je to što je krupnije, da li te je tukao?"

"Ne, nije me tukao, ali nije me nikada podržao, njega sam doživljavao kao potpunog tuđinca koga je zaista bilo baš briga šta je sa mnom."

Marni me je gledao. Izgledao mi je prilično glupo sa tim pogledom i sa tim entuzijazmom kojim su mu oči zračile. Pitao sam se u sebi zašto mu sve to pričam.

"Da li si mokrio u krevet?", upitao je.

Bio sam pomalo iznenađen njegovim pitanjem, malo sam se kolebao da li da kažem istinu.

"Da, jesam."

"Do koliko godina?"

"Do četrnaeste."

Marni je u tom trenutku pogledao na sat i napomenuo da bi tu trebalo da stanemo. Očekivao sam da mi nešto kaže, ali ispostavilo se da je prilično škrt na rečima.

Dok sam išao kući razmišljao sam o seansi koju sam upravo prošao. Postavljao mi je pitanja o ocu, pa dobro, mogao sam da se složim da je otac prilično dominantna ličnost u životu svakog dečaka, ali kakva bi bila njegova veza sa ovim likovima što su se uselili u moje snove. Marni mi je savetovao da uzmem dve nedelje odmora; rekao je da bi to zaista bilo dobro za mene.

Sledećeg dana desila su se dva neobična događaja; dok sam sređivao stvari u kancelariji jedan golub je udario u prozor. Od siline udarca na prozoru se pojavila čitava mreža naprslina; golub je bio povređen i ležao je na simsu. Otvorio sam prozor i uzeo ga u ruke. Osetio sam kako mu srce ubrzano tuče. Bio je paralisan od udarca i njegove oči posmatrale su me sa strahom. Ne, uopšte nije bilo razloga da me tako gleda, ja za njega u svakom slučaju nisam bio Marni sa onim prodornim pogledom. Zatim mi se oteo jedan uzdah, na njegovoj nozi bio je prsten sa porukom: "I ti ćeš jednom biti slobodan."

Nisam znao kako to da protumačim, kao slučajnost, ili sada već kao niz namernih radnji koje su bile povezane u monstruoznu mrežu. Nisam čak ni znao da li da o ovom događaju razgovaram sa Marnijem; i dalje mu nisam verovao, ne, nisam mogao kada je imao takve oči, ne, pogotovo njemu sa tom izbrijanom glavom.

Druga stvar koja me je iznenadila bila je jedna pojava; radi se o ljudskoj prilici, to je sasvim izvesno, ali prilici koja je u sebi sadržala nešto majmunoliko, bilo je to neko stvorenje koje je išlo poput životinje (ruke je koristilo kao prednji par nogu); prošlo je pored mene i osetio sam uznemirenje slično onome kada ljudi moraju da uzmiču pred najezdom zveri. Osvrnuo sam se za tim stvorenjem i pomolio se kao što se i radi u takvim prilikama.

Primetio sam da su me Gospodar i On pustili neko vreme na miru. U njihovom pojavljivanju nije bilo pravila, dolazili su kada su hteli, i već su prilično počeli da utiču na moj život. Pridružio sam se njihovoj sviti kao neko ko će neprestano biti predmet ismevanja; bio bih zadovoljan kada bi sve ostalo na tome, ali imao sam utisak da je njihova namera mnogo gora, želeli su od mene da načine nešto što sam nisam želeo; možda je onaj golub na prozoru bio opomena, isto kao i ona čovekolika ili majmunolika prilika što je prošla pored mene.

Merijen nije želela da imamo decu. Jednostavno mi je dala do znanja da je to uopšte ne interesuje, i da ako imam nešto protiv, slobodno mogu da odem. Uslovila me je tim jednostavnim razrešenjem koje mi je nekako opet sputalo noge. Ni sam ne znam šta sam želeo. Iz detinjstva sam poneo utiske koje sam ponovo sada preživljavao pri susretima sa Marnijem. Nisam znao šta želim, pogotovo sada kada su mi snovi bili gori od stvarnosti i kada sam teško i mogao da razgraničim ta dva sveta.

Vreme koje nisam radio i vreme između tih susreta sa Marnijem uglavnom sam provodio u prirodi. Išao sam na jedno jezero nedaleko od grada. Prijala mi je samoća; mogao sam da razmišljam, činilo mi se da u tim trenucima uspevam da odvojim bitne stvari od nebitnih, da uspevam da kontrolišem one tokove koji se već odavno nisu mogli kontrolisati. Ko su mogli biti Gospodar i On? Da li su nastali kao rezultat nekih strahova koji su bili prisutni u meni, pa je to sada bila njihova slika i otelotvorenje, ili sam možda zaista bolestan? Možda se moja svest zaista urušila kao lavina koja zatrpava one koji ne poštuju pravila stvaranja?

Priroda je imala smirujući tok na mene. Površina jezerske vode privlačila me je mirnoćom. Jednom sam čak pomislio da natrpam kamenje u džepove mantila i da zauvek ugušim te opsene koje su me spopale.

Prilikom sledećeg susreta sa Marnijem učinilo mi se kao da je došlo do izvesnog napretka u našim odnosima. Postao mi je simpatičniji nego inače, možda iz razloga što sam shvatio da mu je stalo do ovog slučaja. Pokušavao je da mi objasni način funkcionisanja i vezu materijalnog i nematerijalnog sveta, onoga što vidimo i onoga što ne vidimo.

Razgovor je krenuo neuobičajenim tokom.

"Da li voliš modernu umetnost?", pitao me je.

"Zašto? Nije mi jasno."

"Da li voliš? Potrebno mi je da znam da bismo krenuli dalje."

Rekao sam da volim. Ne znam kako je samo to naslutio ali to je bila jedna od mojih tajnih pasija.

"Umetnici imaju drugačiji doživljavaj stvarnosti. Često vide i ono iza, ono što je nedostižno čulima. Kandinski, slikar, mogao je da čuje boje, i ima čitav niz svojih kompozicija koje se odnose na baš to. Mnogo je takvih slučajeva. Njihov svet je mnogo bogatiji nego svet običnog čoveka, mitološke figure tu stvarno žive i postoje."

Marni se zaista trudio, nisam želeo da ga razočaram da mi je to što je rekao u potpunosti bilo poznato. Kandinskog sam voleo, čak sam nekoliko sopstvenih slika napravio vođen njegovim platnima. "Svaka stvar na ovom svetu, bila vidljiva ili nevidljiva, poznata ili nepoznata ima neku svoju dimenziju. I ti likovi tvojih snova, Gospodar i On, postoje u nekoj za nas možda izmenjenoj stvarnosti. Imaju sopstvenu strukturu koja uopšte ne mora biti materijalna. Nama je veoma bitno da otkrijemo kada su oni stvoreni, da li su preuzeti iz neke daleke prošlosti, ili su možda nastali u skorije vreme. Znaš već, magijski rituali, različiti ceremonijalni obredi, itd."

"Pa, šta bi ovde bilo..."

"Sada nisam hteo da žurim. Ranije se desilo da sam imao jedan slučaj koji nisam na vreme prepoznao. Nekada je teško reći da se na greškama uči. Mislim da je to što se desilo bila i najverovatnija mogućnost... Mnoga bića koja nas pohode u sadašnjem svetu nastala su pre mnogo godina. Svaka misao je živa, sve se na neki način oblikuje i nastavlja svoje postojanje. Zamisli sada rituale koji su izvođeni pre mnogo godina, da se uništi neprijatelj, da se osvoji teritorija, naklonost žene, da se razgone demoni i duhovi, da se nekome pošalje propast i bolest, i još mnogo toga što je izlazilo iz ljudskih umova. Sva ta bića negde žive, nekada se desi da se sudarimo sa njima."

Usta su mi postala suva. Ovo su sada već bile ozbiljne stvari. Nikada puno pažnje nisam posvećivao tome, mada me je mitologija zaokupljala.

Marni mi je zatim pokazao neku knjigu koja je mogla biti stara nekih par stotina godina. Njegove reči su potvrdile ono što sam mislio.

"Ova je knjiga oca Heliosa koja je nastala negde oko 1650 godine. Bavio se sličnim stvarima. Molim te da obratiš pažnju na ono što je u njoj."

Sa izvesnom nesigurnošću počeo sam da listam knjigu. Bila je u kožnom povezu, sa određenim mirisom koji je prizivao i to vreme u kome je nastala. Mirisala je i na neke trave od kojih sam počeo da osećam pospanost. Rekao sam Marniju ta svoja zapažanja, na šta se on samo nasmejao.

"Nastavi", rekao je bez puno uzbuđenja.

Video sam puno toga, video sam žene kako daju svoj pristanak gospodaru tame, video sam vilinska bića, duhove i demone, i još mnogo toga što me je prilično ispunilo strahom. Kako čovek drhti pred nepoznatim stvarima, tako sam i ja drhtao pred ovim svetom koji je izbijao pred mojim očima.

"Kako je Merijen?", pitao me je Marni u tom trenutku.

Otkuda on zna ime moje supruge kada ga nikada nisam pomenuo. Možda i jesam? U glavi mi je bila potpuna zbrka, sudarali su se glečeri i talasi, šume su privlačile gromove kao i propast ljude. Ništa mi nije bilo jasno. Čuo sam miris neke trave, nešto slično onome što je i Kandinski mogao. Marnijeva usta su se otvarala i video sam trenutak kada mu se usne dodiruju a potom ponovo razdvajaju i kako se pljuvačka razvlači sve dok ne pukne kao končić.

Bio sam umoran od ove potrage. Nisam imao da bilo šta spašavam osim sebe, želeo sam da povratim mir, želeo sam život oslobođen od tih likova koji nisu pripadali mome telu i mome biću, a koji su u svakom slučaju određivali moju stvarnost.

Onda sam u jednom trenutku ugledao likove što su mogli biti oni. Bili su u drugačijoj odeći, ali njihova neodređena lica učinila su mi se poznatim; nešto mi je govorilo da su to baš oni. Marni me je posmatrao. Verujem da je uočio promenu na meni, to je bilo tako jasno jer mi je senka preletela licem.

Potom sam ih pokazao Marniju.

Rekao mi je da su to simbolička bića koja pripadaju simboličkom svetu. Ne mogu se uništiti ali mogu se udaljiti iz života jedne osobe. Postoji čak i mogućnost da se prenesu po genetskoj liniji. Obično su u vlasti jedne osobe koja vrlo dobro zna da manipuliše njima. Njihovo poreklo je vrlo staro, primećeni su čak i na zidovima pećina praistorijskih ljudi. To su parazitska bića za čije je postojanje potrebna i ljudska svest. Kada nje ne bi bilo i njihovo postojanje bi prestalo.

"Vaše noći da li su duge ili kratke?", odjednom me je upitao.

Bio sam iznenađen tom njegovom promenom.

"Šta ti to znači?"

"Nisam ljubopitljiv i znatiželjan na način koji bi ti zasmetao, ta bića se pokreću energijom erosa, rasplamsavaju se i hrane na taj način, eto to je."

Ovo je imalo težinu i ozbiljnost. Ove reči što je izgovorio ugasile su i one poslednje plamičke sumnje koji su postojali u meni. Odjednom sam počeo da mu verujem, da, njemu, tom smešnom čoveku prodornog pogleda sa obrijanom glavom.

Ova seansa je trajala dugo vremena. Marni nije gledao na sat i nije me prekidao. Kada sam izašao od njega bila je noć. Bio sam lako obučen. Ne znam da li sam drhtao od zime, neke neizvesnosti ili od njegovih reči koje su mi tek sada postajale jasnije.

Pokušao sam da razbistrim svoju moć poimanja, da se oslobodim svih utisaka i da počnem razložno da razmišljam. Ali to je bilo vrlo teško, ova drhtavica bila je toliko jaka da sam imao utisak da i reči podrhtavaju u meni.

Prva mogućnost je bila da sam zaista bolestan. Ukoliko bi tako bilo to bi onda bilo najnepovoljnije za mene, ali potraga bi u tom slučaju bila okončana.

Druga mogućnost je ta da sam možda zaista zakoračio u nekakav drugačiji svet, i da su zakoni logike sada vrlo malo primenljivi. Tu sam morao da se oslonim na pomoć sa strane jer su moje snage tu bile vrlo slabe.

Jedna od mogućnosti je bila da je to sve zavera protiv mene, da su se njih dvoje, Marni i Merijen, dogovorili da me slome, možda su ljubavnici, a možda imaju i neki sasvim drugačiji motiv, da me opljačkaju na primer, ili nešto slično.

A možda sam zaista bolestan, i sve te moje sumnje proizilaze iz toga?

Nadao sam se da Merijen neće biti tu kada stignem kući. Želeo sam da malo budem sam, da ne moram odmah da se suočim sa njenim pitanjima i njenim očima. Čak sam i od noći strepeo, posle njih bio bih iscrpljen, izgledao bih kao isceđena krpa sa kojom se više ništa ne može uraditi.

Moje nade su se ostvarile, Gospodarica nije bila tu i osećao sam kao da je i vazduh lakši samim tim što ona nije prisutna, a i u svojim pokretima primećivao sam izvesnu lakoću.

Jednom davno, rekla mi je da ima dnevnik koji je vodila još od detinjstva. Uvek sam imao želju da zavirim u taj njen tajni svet, ali ona mi to nikad nije dozvolila. Nisam hteo da insistiram na tome i da joj namećem pritisak, smatrao sam da svaki čovek mora da poseduje taj skriveni deo samo za sebe, to je bilo sasvim u redu.

Spavali smo u odvojenim sobama. Naši ritmovi su bili različiti, i onda kada bismo bili zajedno, to je bilo kada bi nas spojila želja, kada bi neko od nas dvoje bio možda usamljen ili potišten, i kada bi dolazio da potraži ono drugo.

Sledeće večeri (Merijen je bila u šetnji sa prijateljicom) ušao sam u njenu sobu. Zapahnuo me je nekakav mističan svet, nešto što je moglo pripadati samo njoj ali ne i meni, što nismo mogli zajedno da podelimo. I ranije sam nekada kada nije bila tu dolazio u ovu sobu, i samo sedeo pitajući se kako to da smo nas dvoje toliko različiti od ostalih ljudi, a nekada bih razgledao njene stvari, bluze, suknje, čarape koje bi dodirivale njene vitke noge, donji veš... Morao sam sebi da priznam da mi u svakom slučaju nedostaje, da sam dobrim delom sebe neispunjen i da još uvek nisam spoznao one tajne koje bi zaljubljeni trebalo da podele među sobom.

Znao sam da dnevnik drži zaključan u stolu koji je koristila za pisanje. Rukom sam povukao fioku i na moje zaprepaštenje ona je izašla. Bio sam začuđen njenom neopreznošću, mnogo puta sam to isto pokušavao ali taj svet je za mene bio zatvoren, ja tu nisam mogao da dobijem pristup. Osećao sam se kao da radim nešto što je zabranjeno i što ne bih smeo. Nekakvo dečačko osećanje skroz me je preplavilo; kao dete koje otkriva skrivene tajne odraslih, i ja sam isto tako otkrivao one koje su za mene bile ravne izazovu i od kojih sam drhtao celim svojim bićem.

Pred očima mi se ukazala knjiga u kožnom povezu koja je bila identična onoj što sam video kod Marnija. Dvoumio sam se da li da je uopšte otvaram, ali nešto u meni me je teralo da uradim to, da razbijem sve one pečate sumnje i ništavila.

Da, sada sam bio u potpunosti siguran, bila je to ista knjiga; ali ništa mi nije postalo jasnije, nisam mogao ni da zamislim u kakvoj bi vezi bili ona i Marni. Očekivao sam da bi Merijen svakoga trenutka mogla da stigne. Napolju je postalo hladno i čuo sam kako počinje kiša. Kapi su udarale po prozoru i činilo mi se da me taj zvuk ometa da čujem njene korake. Bio sam rešen da je sačekam, želeo sam da je pitam mnogo toga; ono što mi se prvo nametalo i što je trebalo da blesne kao oštrica noža u ovom mraku između mene i nje, bilo je pitanje zašto me smatra ili ako joj to više odgovara zašto me pravi budalom. Kako je vreme prolazilo, moje iščekivanje kao i moje strpljenje postajalo je sve tanje, nisam bio siguran da ću moći bilo šta da je pitam. Merijen je bila čvršća od mene, nikada mi nije dozvoljavala da dugo raspravljamo oko bespotrebnih stvari, uvek bi nalazila način da mi pokaže da je sve to uzaludno i da nemamo ništa od toga. Sada nije dolazila, mogao sam i satima da čekam i sve bi bilo bez ikakve svrhe.

Otišao sam na spavanje. U sobi su me dočekali Gospodar i On. Glasno su se smejali i pokazivali prstom na mene. Potom su započeli nekakvu igru sa mnom, nisam je razumeo sasvim, ali shvatio sam da im je želja bila da me konačno slome. Pomislio sam u trenu, da je zato Merijen napustila kuću, da ne bi morala da prisustvuje ovom događaju. Kružili su oko mene, poput mačke koja kruži oko plena, igrali su se sa mnom, a potom su počeli da me udaraju; dobijao sam udarce po celom telu, po glavi, stomaku, tukli su me po leđima, a On je sve vreme mijaukao od zadovoljstva.

Moja predstava o vremenu i prostoru skroz je iščezla; osim što su me tukli imao sam utisak i da vrše mentalni uticaj na mene. Bio sam ispunjen strahovitim besom, mlatarao sam rukama po vazduhu pokušavajući da odgovorim na te bezlične udarce, ali pogađao sam različite predmete po sobi. Te prilike su mi izmicale i to moje batrganje ih je jako uveseljavalo. Zatim se sve prekinulo i ništa više nije postojalo. Nastupila je praznina koja je kasnije bila jedino što sam zapamtio od celog tog događaja.

Probudio sam se u bolničkoj ustanovi. Dugo mi je trebalo da shvatim o čemu se radi, da povežem konce realnosti koja mi je bila oduzeta, i onog sveta koji me je skroz preplavio. Moja ličnost se polako vraćala; nešto unutar mene mi je govorilo da moram biti vrlo oprezan, i da baš od te moje opreznosti zavisi moja budućnost.

Vrlo brzo posle mog buđenja pojavio se čovek u belom mantilu. Njegov lik mi je izgledao poznat, dolazio je kroz neku izmaglicu, ali u svakom slučaju imao sam utisak da smo se negde ranije sreli.

"Kako se osećate?", pitao me je.

"Ne znam."

"Da li imate utisak realnosti, da li poimate vreme?"

"Ne."

"Znate li gde se nalazite?"

"Ne, mogu samo da pretpostavim."

"Ovde ste nedelju dana. Da vam se predstavim, ja sam doktor Brojs, brinuću o vama. Kažu da je bilo prilično problema sa vama, napravili ste čitav haos po kući, a povredili ste i suprugu, udarili ste je po licu. Da li se sećate toga?"

"Ne."

Znao sam da to ne može biti istina; u prirodi sam miran i staložen čovek i znao sam da su ove reči netačne. Posmatrao sam doktora Brojsa. Imao je izrazito upadljiv nos kakav bi mogli imati bokseri. Hteo sam da ga pitam o tome, ali preduhitrilo me je njegovo pitanje.

"Moramo biti iskreni jedan prema drugom, da li mi možete verovati?"

Ovo mi je zazvučalo poznato, nisam mogao da se setim odakle, ali osetio sam kako mi sećanje nadolazi. Rešio sam da ga pustim da on vodi razgovor.

Nizom pitanja proveravao je moju mogućnost pamćenja. Ispostavilo se da postoji prekid posle koga nastupa ovaj trenutak u bolničkoj sobi. Nisam imao nikakav stav prema njemu, od prošlosti sam znao da sam imao probleme sa Merijen, nisam mogao čak ni da se setim kakve vrste, pamtio sam izvesnu zategnutost i zahlađenje, to je bilo sve.

"Vi ste prirodno nasilni?", pitao me je.

"Ne znam, ne pamtim sebe takvog."

"Vaša supruga i doktor Marni su nam bili od velike pomoći. Dostavili su nam podatke o vašem stanju, da li ste znali da ste bolesni?"

"Ne."

Objasnio mi je da sam ispoljavao maniju gonjenja sa početnim simptomima šizofrenije.

Doktor Brojs me je obilazio svakoga dana izuzev vikendom. Rekao mi je da će moja hospitalizacija trajati onoliko koliko to bude potrebno. Nalazio sam se na posmatranju i trebalo je da se prati stanje moje bolesti.

Bio sam okružen bolesnicima, svuda oko mene kretali su se ljudi iščašenog shvatanja stvarnosti. U dodiru sa njima shvatao sam da ja ipak nisam kao oni, da je ovo nešto što mi je nametnuto. Prilikom sledećeg susreta pitao sam doktora Brojsa da li sam imao posete. Odrično je pokazao glavom. Rekao sam da bih želeo da telefoniram supruzi, na šta je on izrazio sumnju s obzirom na ono što sam joj učinio. Šta sam ja to mogao da joj uradim? Znao sam da nisam u stanju ni mrava da zgazim, ipak, više ni u šta nisam mogao biti siguran.

Pokušao sam da razgonetnem neke neobjašnjive stvari. Nije mi bilo jasno zašto sam ovde, nisam imao dovoljno informacija, a sećanje mi još uvek nije funkcionisalo. Razmišljao sam o Merijen. Nije mi nedostajala, ali pamtio sam njene zagrljaje i od tog sećanja zahvatala me je vatra po celom telu. Jednom sam čak pokušao i da je zovem ali niko se nije javljao.

Pomirio sam se sa tim da me je prepustila ovim zidovima koji su bili potkrepljeni zaboravom i prazninom. Bilo mi je jasno da joj nije stalo do mene. Ali to me nije bolelo, imao sam utisak da je naša ljubav odavno iskopnela, čak, možda da nikada nije ni postojala.

Jednom, prilikom slikanja koje je takođe bilo jedna od terapeutskih mera, naslikao sam nekakve čudne likove bez lica. Kasnije u toku razgovora sa doktorom Brojsom neke stvari su počele da mi se vraćaju.

"Ko su ovi likovi?", pitao me je.

"Deluju mi poznato; imam utisak da smo se negde sreli, i još nešto, mislim da me ne vole!"

"Kako to?"

"Ne znam."

I svaki sledeći put ja sam oslikavao te iste likove. Onda me je doktor Brojs jednom zapitao da ne mislim možda da su to likovi od kojih sam bežao, a o čijem su mu postojanju pričali i Merijen i Marni. Da, bilo je moguće da su to bili ti likovi, ali oni više nisu postojali, osim trenutaka kada bi ih ja naslikao. Ja sam im davao život pokretom svoje ruke. Jednim drugim pokretom mogao sam i da ih uništim. Pitao sam doktora kako to da su mi snovi potpuno čisti, da ništa ne sanjam, i da imam jedan potpuni utisak jasnoće. Odgovorio je da sam pod terapijom lekovima i da je to zbog toga.

Jednoga dana sam došao na ideju da izbacim sve lekove i da proverim svoje sumnje.

Bio sam potpuno sam, okružen bolesnim ljudima. Snovi su mi i dalje bili čisti. Imao sam utisak da sam potpuno zdrav, da mi zaista ništa ne fali.

Nazvao sam Merijen telefonom. Čuo sam njen glas. Nekoliko puta je pitala ko je sa druge strane veze; spustio sam slušalicu.

Počeo sam da shvatam da sam deo neke igre. Kako sam prestao da uzimam lekove, vratila se i objektivnost koja mi je na neki način bila oduzeta. Morao sam da smislim način kako da izađem odavde. Rešio sam da se približim doktoru Brojsu, želeo sam da što više saznam o njegovom životu, o onome što ga zanima, o njegovoj porodici, o onim najmanjim sitnicama koje bi mi mogle biti od pomoći.

Morala je postojati bar jedna stvar koja bi nas povezala, koja bi njegovu pažnju nesumnjivo odvratila od novca koji je morao dobiti da me zadrži ovde. Kod čuvara i bolničara sam se vrlo diskretno i neprimetno raspitivao o njemu. Posle nedelju dana imao sam sasvim dovoljno materijala.

Više nisam slikao one likove; to je sada postao deo mog svesnog plana. Počeo sam da slikam ribe, more, čamce, talase. Doktor Brojs je primetio promenu. Pitao me je šta bi to moglo da znači. Odgovorio sam mu da mi se javila čežnja za vodom, ispričao sam da sam strasni ribolovac, i to veoma uspešan. Pojavio mu se neki sjaj u očima, ništa mi nije rekao, ali to mi nije izmaklo.

Prilikom narednog susreta upitao me je koji bi bili najbolji mamci za srebrnu ribu koje je u izobilju bilo u jezeru, a odmah potom rekao mi je da mu je velika želja da jednom krene u lov na sabljarke. Nasmešio sam se; rekao sam da mogu da mu pomognem.

Sledećeg vikenda bili smo na jezeru; pokazao sam mu samo nešto od svog bogatog repertoara. Pokazao sam mu mamce koje do tada nije koristio, i ulov je bio mnogo uspešniji. Ispričao sam mu o mentalnoj povezanosti sa ribom, o načinu tihe komunikacije. Doktor Brojs je bio zadovoljan. Ponovili smo odlaske na jezero još dva-tri puta i mislim da sam uspeo da steknem njegovo poverenje.

"Šta je sa mnom?", upitao sam ga jednom.

Bio je zatečen mojim pitanjem, onda se nasmejao i rekao da mi nije baš ništa, da sam normalan kao i svi ostali ljudi. Nisam bio iznenađen njegovim odgovorom, ali sve mi je to ukazalo da protiv mene zaista postoji zavera.

Očekivao sam da mi kaže još nešto. Želeo sam da ga pitam ali sam zastao. On kao da je pročitao moje misli u tom trenutku.

"Postoje određene supstance koje izazivaju priviđenja i halucinacije. Mislim da si ti koristio neke od njih. Ne radi se o nikakvoj bolesti; to bi ti bilo dovoljno."

Bio sam mu zahvalan na toj informaciji; potapšao sam ga po ramenima i rekao mu da bi jednom trebalo da odemo u zaliv, da iznajmimo čamac i da budemo oslobođeni od svega.

Pred sledeći vikend razgovarao sam sa njim. Shvatio sam da neću ostati ovde doživotno, ali da je vreme veoma važan faktor u čitavoj situaciji. Mislim da sam uspeo da naslutim konture tog mračnog plana koji je bio skovan protiv mene. Rekao sam mu da imam potrebe da budem muškarac, i da bih voleo da me pusti da taj vikend provedem sa nekom ženom. Pogledao me je za trenutak u oči, i rekao da će mi dati dozvolu za ceo dan.

Došao sam do kuće, želeo sam da iznenadim Merijen, da joj ne dam vremena da se snađe i odreaguje. Nisam imao ključ, a znao sam da ako bih zvonio na vrata, to bi značilo da sam prekršio prećutno obećanje dato doktoru Brojsu da neću praviti nikakve probleme. Prozor na gornjem spratu kuće bio je otvoren; bio sam sportski tip i nije mi predstavljalo nikakav problem da stignem gore. Nekada u mladosti sam često koristio te puteve da se izvlačim iz kuća onih devojaka čiji očevi nisu pokazivali posebno razumevanje prema meni.

Merijen je ustala, čuo sam njene korake kako hoda. Umirio sam se neko vreme da bih se uverio da je sama, a kada sam bio siguran u to, izuo sam cipele i krenuo da se susretnem sa njom. Bila je u prozirnoj spavaćici; mogao sam da vidim njene grudi i sve ono što sam mislio da mi je nekada pripadalo. Prišunjao sam joj se iza leđa i rukom joj prekrio oči; drugom rukom sam čvrsto obuhvatio njeno telo; nije mogla da se pomeri. To sam nekada imao običaj da radim i želeo sam da vidim njenu reakciju. Shvatila je da sam to ja, pokušala je da se izvuče, ali ja sam je čvrsto držao. Potom sam joj vezao ruke svilenom maramom. Znala je da ne vredi da vrišti, kuća je bila u potpunosti zvučno izolovana.

"Pa, da li ti je drago što me vidiš?", pitao sam je.

"Pa ne, ako već želiš da budem iskrena."

"Dosta toga sam uspeo da shvatim dok sam bio tamo. Najvažnije od svega je da sam zdrav, da mi ništa ne fali. Kako su prijatelji? "

Merijen nije više pokušavala da se brani. Shvatila je da znam, ali ne i koliko.

"Ti si mi to davala, ti i onaj ružni Marni?"

Uhvatio sam je rukom za vrat i nabio joj lice na jastuk. Nije mogla da diše, i posle nekoliko trenutaka popustio sam. Ovo sam ponovio nekoliko puta. Sada je bila sva raščupana i sa promenjenom bojom lica. Dah joj je bio isprekidan usled borbe za vazduh.

"Dakle, šta je to, šta si mi davala?"

Kada je shvatila da sam ozbiljan i da bih je stvarno mogao ugušiti, rekla mi je istinu. Davala mi je neko sredstvo po indijanskom receptu, koje izaziva promenjenu svest i halucinacije; simptomi su slični onim kao kod šizofrenije. Pitao sam je zašto je to radila. Slegla je ramenima. Pitao sam je da li je i Marni uključen u sve to na šta je ona potvrdno klimnula glavom.

Pustio sam je u tom trenutku i seo pored nje. Ponovo sam se susreo sa pohlepom kojoj nisam znao uzrok, sve ovo pripadalo je i meni i njoj (kao mojoj supruzi), njeni motivi mi nisu bili jasni.

"Vas dvoje ste ljubavnici?", upitao sam je.

Ponovo je klimnula glavom.

"Znači novac je u pitanju, ova imovina, zidovi i sve ostalo. Samo to?"

Merijen nije odgovorila. Pitao sam je zatim gde je to sredstvo koje mi je davala. Otišao sam do tog mesta i uzeo bočicu s žućkastom tečnošću.

Jako sam je stegao za vrat i čitav sadržaj ubacio joj u usta. Nisam joj dozvolilo da ispljune. Merijen je počela da plače, rekla mi je da prekomerna količina ove supstance može zaista da izazove ludilo. Rekao sam joj da je to njena stvar. A potom sam otišao do ormana, uzeo Bibliju i iz Knjige Propovednika pročitao joj deo o plakanju.

Doktor Brojs i ja nikada nismo zajedno otišli u lov na sabljarke. Ja sam još nedelju dana proveo kod njega, a potom sam izašao i više se nismo čuli. Merijen je odvedena u sličnu ustanovu ali za one najteže slučajeve. Pitao sam se da li su prijatelji sa njom?

Marni se odselio iz grada; nisam imao nameru da gonim tog smešnog čoveka, pred njim je bilo vreme koje je trebalo proživeti sa krivicom.