Rušenje jednog mita

Čitava ljudska istorija beleži bol i patnju, kaže pisac romana "Sve o porodici Fuler", nagrađenog Isidorinom nagradom

Milovan Stanković

Milovan Stanković, mladi pisac koji je u literaturu stupio romanom "Sve o porodici Fuler", u izdanju "Narodne knjige" (drugo izdanje štampao je "Mali Nemo" iz Pančeva); već je upoznao slast nagrada. Za "Porodicu..". je odmah dobio i značajno priznanje, nagradu "Isidora Sekulić".
Stanković, koji je prvo objavio dve zbirke poezije, u romanu "Sve o porodici Fuler" pokazao je, kako su primetili književnik kritičari Čedomir Mirković i Draško Ređep, osećaj za značajnu temu, zanimljivu priču, živopisne likove, simboliku. Razmišljajući već o novom romanu Stanković, međutim, ne zapostavlja ni poeziju iz koje je izraslo piščevo suštinsko promišljanje sveta.

INTERVJU

Zašto ste se kao pesnik odlučili za pisanje romana?

- Postoji izvesna sličnost pisanja sa tokom jedne reke. U početku brza i mala, ona dobija na snazi, skuplja u sebe druge vode i hita ka svom ishodištu. Nekada je to druga reka, a nekada more ili okean. U mom slučaju ispostavilo se da je to reka koja može da dođe do okeana. Pisanje romana je veliki izazov, osetio sam u jednom trenutku potrebu da ta reka postane deo nečeg većeg, da mu se pridruži, a da tom prilikom zadrži svoje osobenosti.

Ovaj roman nije izgubio odlike lirskog, ovo je poetski roman. Roman je kategorija gde se pored misaono-emotivnog naboja (što je preduslov za svaku kreativnost), traži i velika disciplina, veliko znanje, zrelost da se stvari sagledaju iz različitih uglova, da se sve može posmatrati iz jednog višeg plana. Sve što poezija ne dopušta bilo je moguće u romanu, on je upravo nastao kao sublimat znanja, utisaka i zrelosti. Takođe, ne smem da zaobiđem faktor otkrivanja nečeg novog i potrebu da se skoči u nepoznato.

Sve je ruševina

Otkuda Njujork kao mesto zbivanja u Vašoj knjizi?

- Za prostor odigravanja romana odabrao sam Ameriku, tačnije Njujork. Taj mladi kontinent pruža mogućnosti različitih sudbinskih tokova. Prkos koji izražavaju junaci romana, sloboda koju veoma rano otkrivaju nije mi se uklapala u ovaj prostor. Jedan od glavnih junaka već sa dvanaest godina je odvojen od kuće, živi sa beskućnicima, putuje, da bi sa trideset postao priznati pisac. Tipično za Ameriku i njihov san. Prostor Amerike mi je pružio mogućnost da kroz roman pišem o američkom mitu, o dvadesetom veku, o rušenju i tog mita i dvadesetog veka. Jedna rečenica romana kaže "Sve je ruševina, sve je prah", što je anticipiralo septembarske događaje iz Njujorka. Ali slično knjizi "Roman o Londonu" Miloša Crnjanskog, ovo je takođe i roman o nama.

Junaci "Porodice Fuler" lutaju, kreću se, kažete, bez ikakve potrage, žive "postojanje koje se iz koraka u korak ništi i sabija". Ima li kraja tim lutanjima?

Moto romana je stih Pola Klodela, "Nijedan pravac želju mi ne pogađa". Već to ukazuje na lutanje. Ali nije to obično lutanje, gledano sa strane jeste, likovi romana deluju kao gubitnici, kao ljudi sa margine, ali to je prvenstveno potraga za sopstvenim identitetom, za pronalaženjem smisla i suštine života. Svakome će biti dato prema veri koju nosi u sebi. Ovde se lutanja uglavnom završavaju porazom ili iluzijom. Nekada je to i smrt. Svako lutanje, normalno da ima kraj. Čini mi se da je najvažnije sa kakvim utiscima i u kakvom raspoloženju napuštamo ovaj svet, da bismo potom uskočili u spiralu večitog kretanja.

Potraga i lutanje

Prilično pesimistično posmatrate život: u sumiranju stvari, i dana oko sebe, Vaš junak kaže kako je sve jedan veliki gubitak. Šta je, pak, dobitna kombinacija?

- Svet je onoliko istinit koliko smo i mi sami. Čini mi se da je potrebno da čovek prvenstveno osvetli sebe, da spozna svoju misiju i poslanje na planeti. Živeti u prozaičnosti suviše je malo. Čitava ljudska istorija beleži bol i patnju. Vek koji smo napustili je vek senki i totalne izvitoperenosti. Čini mi se da čovek kao jedinka nikada nije bio u nezavidnijem položaju.

Čovekova duša je rasparčana, ti delići su krhotine koje je teško pokupiti. Ne možemo ići napred ukoliko porušimo sve temelje i negiramo celokupnu prošlost. Ljubav i vera prostiru se u koncentričnim krugovima. Prvo moramo voleti sebe, zatim svoje roditelje, i tako redom. Ukoliko nije tako, svaka potraga biće jednaka lutanju i nikada iz kruga nećemo dostići duhovnu vertikalu i smisao. Sve ljude moramo posmatrati kao nas same, kao neke naše osobine ili kao deo našeg kosmičkog tela.

Šta novo treba da očekuju čitaoci od Vas? Zbirku stihova ili roman?

- Trenutno pišem jedan roman koji će pokušati da osvetli odnos muškarca i žene, one suštinske mehanizme zbog kojih se voli, pada u strast, vrši zločin. Istovremeno nastane i neka pesma. Videćemo šta će biti pre.

Anđelka Cvijić