FLORENS

 

Mogao sam majci da zamerim to što me je napustila dok sam bio sasvim mali. Mogao sam da joj zamerim još mnogo toga, ali ona je sada mrtva i kao što znate mrtvima se ne zamera.

Sada bih voleo da je tu pored mene, voleo bih da može da podeli sa mnom ovaj uspeh koji mi više ne predstavlja nikakvo zadovoljstvo. Postoji vreme kada živite u nekakvom grozničavom osećanju, kada su sve vaše misli i svi postupci usmereni ka onoj akciji od koje se očekuje da će doneti nekakve drastične promene u vašem životu. Ali to se retko dešava.

Ne znam čemu dugujem to što sam postigao, da li svojoj upornosti ili možda onome što se kaže da sam rođen pod srećnom zvezdom. Ali od samog početka uopšte nije izgledalo tako. Bio sam odbačen, u grudima i u duši sam osećao bol kakav se ne može opisati.

Prva raskrsnica na kojoj sam bio sasvim suvišan bila je ona gde su se rastali moji roditelji. Možda su bili isuviše mladi da bi prihvatili odgovornost za zadovoljstvo jedne noći, možda su želeli još takvih događaja prožetih lutanjima i zagrljajima; bio sam mali da bih na sebe primio svu krivicu, a mislim da to ne bi bilo pošteno ni prema njima. Svako je dužan da se susretne sa svojom odgovornošću i ne treba mu oduzimati tu nasladu.

Majci bih sada mogao najpre da zamerim to što nije još samo malo poživela; čini mi se da bih voleo da je tako zagrlim da to nadoknadi sve one godine. Voleo bih da sam joj oprostio, voleo bih da mogu sve ovo da joj kažem onda kada me je tražila, a kada sam je ja izbegavao zbog nekakvog prkosa i svog onog taloga i ogorčenosti. Samo da nisam bio tako nemilosrdan, da je nisam mučio svojom nepopustljivošću, možda bi i sada bila živa.

Uvek sam svoju mladost i svoje detinjstvo doživljavao kao doba kada se moraju oštriti kandže i zubi. Bio sam i žrtva i napadač. Bio sam i napadan ali sam i uzvraćao. Prerano sam upoznao taj dualizam života, prerano sam shvatio da između laži i istine i nije tako velika razlika.

O ocu ne želim da govorim, on je kao ona ptica o kojoj se priča a za koju uopšte niste sigurni ni da li postoji. Šta sam dobio od njega, šta sam mogao od njega da naučim? Ne možete mi zameriti ako nisam bio dovoljno hrabar, svako očekuje bar nekakvu zaštitu, a najpre oni koji su bili potpuno sami. Planina šibana vetrovima, kišom i snegom, otprilike sam tako živeo, sam i ogoljen, sa svojim snovima pohranjenim duboko negde u meni, sa nekom svetlošću koju sam samo ja video.

Drago mi je da se nisam sapleo i da sam nastavio da koračam, drago mi je zbog svih onih parazita ušuškanih u toplim domovima i zaštićenim gnezdima. Život počinje onda kada vi najmanje na njega možete uticati, budite potpuno sigurni u to.

Imao sam samo godinu dana kada sam se našao u domu za nezbrinutu decu. Tu sam rastao i dočekivao svoje rođendane, tu sam izgovorio prve reči i tu sam prolio prve suze. Možda bi sve bilo drugačije da baka nije umrla, da je smrt nije ščepala a mene bacila tamo među tu musavu i odbačenu decu. Dugo, veoma dugo ja sam na reč mama gledao kao na neku spasonosnu reč koja će me jednom zauvek izvući iz ovih odvratnih kandži, ali ona nije dolazila, ona je bila kao i svi oni šumovi koji vas samo trgnu i od kojih se duboko u sebi stresete.

Voleo sam da posmatram predmete i da sa njima razgovaram; slutio sam u njima ono što bi u čoveku bila duša, pokušavao sam da u njima pronađem ono što im je davalo suštinu, oblik, boju i miris. Bio sam kao neki magični cvet u tom moru izgubljene dece, bez ikakve budućnosti, bez ikakve perspektive. Bio sam sam ali nisam bio usamljen; ostalu decu sam duboko zbunjivao svojom nezainteresovanošću za njihove igre, a kasnije i pogrde i udarce koje su mi upućivali. Ali i to je veoma brzo prestalo, otkrili su da im nije zabavno da to rade sa nekim ko na to uopšte ne reaguje.

Noću sam posmatrao kretanje planeta; jednom sam čak pomislio da je moja duša jako stara i da možda baš iz tog razloga sve ovo proživljavam i toliko patim. Imao sam šest godina. Jednom drugom prilikom kada su deca nemilosrdno jurila guštere i gazila ih, bio sam zbunjen otkrićem da se njihovi iščupani repovi još dugo vremena uvijaju i bore za nešto što već pripada smrti.

A onda je došao Florens. To su bili najlepši dani moga života. Imao je tanko telo i dugačku, crnu bradu. Tražio je jednog dečaka da mu pomaže u slikarskom ateljeu. Ne znam kako je baš mene odabrao, bilo je tu zaista puno dece, ali njegov pogled se zaustavio na meni.

"Kako se zoveš?", pitao me je.

"Klerk", odgovorio sam.

Posmatrao me je svojim toplim, braon očima.

Dok smo išli ka njegovom atelju obojica smo ćutali. To mi uopšte nije smetalo, uostalom to sam stalno radio, i to je bio jedan od načina da izbegavam dosadne razgovore i provociranja ostale dece.

"Ti si drugačiji od ostalih, zar ne?", rekao je.

"Ne znam."

Više me ništa nije pitao. Kada smo stigli ponudio me je čajem; svuda okolo su bila njegova platna; bilo je tu i ženskih aktova, vrlo malo pejzaža, uglavnom sam primećivao nekakve slike koje nisu predstavljale ništa konkretno, ali koje su u mojoj svesti stvarale savršenu harmoničnost. Podsećao me je na starce sa Riberinih slika (što sam par godina kasnije shvatio).

Florens je bio dobar prema meni. Od njega sam naučio sve ono što mislim da je potrebno za jedan život. U početku sam radio na sređivanju njegovog atelja, čistio sam i sklanjao otpatke, hranu i tanjire koji su bili posvuda. Nismo puno pričali, imao sam utisak da od mene očekuje da mu se otvorim, da mu govorim o svom životu; ja to nisam radio. Vrlo brzo mi je dozvolio da mešam boje, i ja sam to radio sa velikim uživanjem. Najviše sam voleo da mu pripremam boju za nebo, da sudaram plave i bele tonove na plastičnoj paleti.

Jednoga dana, sasvim neočekivano mi je rekao da ga zovu Mladi starac . Možda je očekivao da ću ga upitati za razloge toga, ali ja to nisam uradio. Da, on je bio mladi starac; sada kada su prošle godine to sasvim pouzdano znam.

A onda se desilo da je stavio prazno platno ispred mene. Rekao mi je da mogu da naslikam što god poželim. Izašao je iz ateljea i ostavio me samog. Kada se vratio, imao je prilike da vidi moju šaku u zelenkastim tonovima. Nije krio svoje oduševljenje, puno puta je ponovio reč koja mi je sada sasvim obična, a od koje sam u tom trenutku jedva primetno drhtao. Bila je to reč veličanstveno .

Moji odlasci kod Florensa postali su sve češći, u početku je to bilo dva puta nedeljno, da bi veoma brzo prešlo u tri, a potom i u četiri odlaska. Dobijao sam od njega novčanu nadoknadu za svoj rad, mada se sve svodilo na to da sam ja postao njegov učenik.

U domu sam provodio vrlo malo vremena. Deca su mi se rugala, dali su mi nadimak slikarčić, ali to me nije pogađalo. Nekoliko puta su mi čitav krevet, jastučnicu i čaršave mazali bojama; očekivali su možda moju burnu reakciju, ali meni je sve to bilo smešno u odnosu na spoznaju i svetove koje sam otkrivao u Florensovom ateljeu.

Moji vidici su se znatno proširili, čitao sam knjige za koje nikada nisam slutio da ću ih imati u rukama, najbolji drugovi su mi postali Homer i Ovidije, duboko sam znao da se tuga potire tim mitovima i pričama, i činilo mi se da baš u njima pronalazim izgubljene delove svoje ličnosti.

Imao sam samo šesnaest godina, kada me je jednog dana upravnik pozvao u svoju kancelariju. U rukama je okretao nekakav papir. Gledao me je besnim očima iz kojih su ispadale varnice i ljutnja.

"Šta misliš, zašto sam te zvao?"

Slegnuo sam ramenima i gledao u neku tačku na zidu iza njega. Videlo se da ne može da sakrije svoja osećanja, ruke i usne su mu drhtali; a onda mu se na licu pojavio podsmešljiv izraz.

"Ti si bogat, dečko, znaš li to?", rekao je.

Nisam pokazao nikakvu reakciju, bio sam miran. Novac mi nije bio bitan, i do tada ga nisam imao, i nisam video da bi on nešto promenio u mom životu; ali u svakom slučaju sam bio iznenađen.

"Florens, slikar kod koga si odlazio, ostavio je ovaj papir... Zamisli, sada je sve tvoje!"

Po prvi put sam osetio da sam izgubio nešto što je meni pripadalo, po prvi put sam osetio kako mi se duša lomi i rasparčava. Florens mi je pre samo par dana rekao da se nećemo viđati jedno vreme, rekao mi je da ima neke poslove koje mora sam da sredi. Bio sam tužan zbog toga, a sada sam bio još tužniji. Krenule su mi suze; nisam želeo ni da ih brišem, niti da krijem svoju tugu. U tom trenutku ušla je nastojnica koja je menjala upravnika i u svemu bila njegova desna ruka.

Čuo sam kako joj govori da je malo kopile najveći srećnik koga je sreo.

Posle svega toga iskoračio sam iz svog dotadašnjeg života. Preselio sam se u Florensovu kuću koja je sada pripadala meni. Sve stvari u njoj podsećale su me na njega, na njegovo mršavo telo, na njegove blage oči, na stisak njegovih ruku, na sve ono što mi ni otac, niti majka nisu pružili. Tih dana sam osećao ogromnu prazninu. Osećao sam se kao Odisej izgnan na nemirnim morima, žudeo sam za onim što sam upravo izgubio.

Florens je krio od mene da je bolestan; dosta često sam primećivao njegovu slabost, i svaki put kada bih ga upitao da li je dobro, on se pravdao umorom i iscrpljenošću od rada. Nisam bio siguran da sam verovao u to što mi govori, ali bila mi je potrebna sigurnost, i svakako da sam morao verovati u to što mi govori. A onda je otišao, kao i svi oni vozovi koji zauvek odlaze, kao i svo ono cveće koje se baca u vodu da ga reka negde daleko odnese.

Dane posle njegove smrti ispunio sam slikanjem. Mnogo puta Florens se divio mom munjevitom napretku, a nekoliko meseci pre ovoga što se desilo upriličio je svečanu večeru, na kojoj mi je odao priznanje i rekao da me je naučio sve što je on znao i da sam ga u svakom slučaju prevazišao. Bio sam ganut njegovim rečima, bio mi je bliži i od oca i od majke i od svih ljudi koje sam poznavao. Obojica smo u tom trenutku brisali suze.

Sada sam ponovo bio sam, ali zaštićen ovom novom veštinom mazanja po platnu, kreiranjem svetova koje su mašta i dovitljivost izbacivali iz mene.

Dobro sam znao da svoju posebnost ne dugujem ovoj veštini koja se u svakom slučaju mogla manje-više savladati. To nešto dolazilo je direktno iz moje unutrašnjosti, iz vrtova gde je boravila duša i odakle je dopiralo celokupno moje postojanje. Tu se nalazilo sve ono što je mene činilo čovekom, ono što mi je davalo suštinu, što se moglo nazvati mojom sudbinom. Mnogo puta sam se pitao imam li prava da verujem u predodređenost i da se žalim na ono što mi vreme donosi ili ne donosi. Verovao sam u to što nosim u sebi, i ono što me je pre nekoliko godina Florens pitao, a ja mu nisam odgovorio, zaista je bilo tako; da, ja sam u svakom slučaju bio drugačiji.

Moja prva izložba slika naišla je na neverovatan odjek. Domaćica je bila Lina, devojka koju sam kasnije i zavoleo. Namerno sam prećutao priču o sebi, rekao sam da je umetnost prekrivena velom tajni i da je nepotrebno da se neke stvari objašnjavaju. Tih dana sam dosta vremena provodio u galeriji, nekoliko slika je bilo prodato po zaista visokoj ceni, i sada više nije bilo potrebno da se hvatam u koštac sa avetima prošlosti.

Jednoga dana na vratima se pojavila suvonjava žena koja mi je izgledala poznata. Obišla je bez reči izložbu i isto tako nestala. Sledećeg dana se ponovo pojavila i uradila istu stvar. To se dogodilo i narednog dana.

Njeno lice mi se činilo poznatim, pokušavao sam iz sebe da izvučem taj lik koji mi je izgledao kao da se utopio u nekoj brzoj reci i ostao negde zapleten u travama na dnu. A onda mi je sinulo. Bila je to majka; pojavila se sada kada je sve prošlo, kada su godine i sudbina napravili od mene to što jesam. Posmatrao sam je bez ikakvog osećanja, bez ikakvog drhtaja koji bi mogao da zatrese moje već čekanjem izmoreno srce. Nisam joj ništa rekao, pustio sam je da dolazi i da svakoga dana iznova posmatra slike.

To su bili portreti krajnje neobični i puni ekspresivnosti. Preovladavale su jarke boje, tačno one koje su mogle da opišu moje detinjstvo i stanje moje duše. Bili su to ljudi uhvaćeni u samo jednom trenutku, koji je donosio njihovu ružnoću, pohlepu, a vrlo retko i smirenost. Centralna slika pred kojom su ljudi provodili puno vremena bila je Mladi starac , bio je to moj učitelj, rekonstruisan iz mog sećanja i moje velike ljubavi prema njemu.

Majka mi nije prišla; ja se takođe njoj nisam obraćao. Nije mogla da bude sigurna da li sam je prepoznao jer nijednim svojim gestom to nisam pokazao.

Imao sam sve, i novac i slavu i prošlost koja se konačno udavila. Imao sam i ženu koja me je grlila i koja je volela moje ime, moj uspeh i moj talenat, ali za koju nisam bio siguran da li voli mene. Lina je bila par godina starija od mene, pripadala je višim slojevima društva koji su se mogli pohvaliti poreklom, vezama i dobrim obrazovanjem. Ali nije imala ono što istinski stvaraoci poseduju, pravo na svoju sopstvenost, na svoje odluke, i pravo da se ne sumnja u svoju kreaciju. Linu sam voleo onim praznim delom sebe, koji nikome ništa nije dugovao; ne mogu da kažem da sa njom nisam proveo prijatne trenutke, ali ona se pojavila kada je borba bila završena, kada sam savladao i neprijatelja i ukrotio ćudljivost prirode.

Na majku sam ponovo zaboravio. Imao sam pravo da je zaboravim jer je i ona zaboravila mene, ostavila me je i nisam ulazio u razloge zbog čega je to uradila. Naravno da nije imala razloga. U mom svetu mesto za nju više nije postojalo.

A onda je jednoga dana na moju adresu stiglo pismo. Lina mi ga je dala; pročitao sam ga u sebi, bez ikakvog izraza na licu. Pisala mi je ta ista žena za koju sam u galeriji znao da je moja majka, pisala mi je kako bi želela da se vidi sa mnom i molila me je za susret. Bilo mi je nečuveno da ona posle svega ima pravo da moli za nešto. Lina me je upitala kakvo je to pismo, ali nisam joj rekao. Povukao sam se u samoću i razmišljao sam cele noći. Našao sam među slikama onu šaku koju sam naslikao onoga dana u Florensovom ateljeu. Činilo mi se da je sada već bila sparušena od nekog dugog čekanja i tuge. Majka je pripadala onom delu mene koji je pojela praznina, onom vremenu kada su mi se deca rugala, i zvala me slikarčićem. Ona je sama napravila tu prazninu i uopšte nisam osećao bilo kakvu potrebu da tu prazninu pretvaram u nešto drugo ili da je ispunjavam nečim drugim. Napisao sam joj jedno pismo u kome sam rekao da se nikada nećemo sresti, jer ne možeš sresti onoga ko je prestao da postoji. Dozvolio sam joj da mi ponekad piše.

Od nje sam dobio još dva pisma. U jednom mi je pisala o razlozima toga što je učinila; video sam da je umrljano suzama. Govorila mi je da je imala strah i neizvesnost, i da je baš iz tog razloga i mene gurnula u još dublji strah i još dublju neizvesnost. Rekla mi je da i pored toga ništa naročito nije uradila sa svojim životom, imala je sasvim običnu porodicu, muža koji je vikao na nju, i ćerku koja se kasnije vukla sa kim je god stigla. Za mene je rekla da sam poseban, da sam dijamant koji je u jednom trenutku morao zasijati. Ali sve to sada nije bilo važno; pisala je jednom srcu koje je za nju bilo prazno i otvrdlo, obraćala se meni koji sam jedino mogao da joj uzvratim prazninom i pozdravom ispunjenim ništavilom.

U poslednjem pismu govorila je o svojoj bolesti. Rekla je da joj se telo raspada, i da je sigurna da je to kazna za sve što je uradila. Molila me je da se vidimo, a ako ne želim, da joj bar oprostim za nepravdu koju mi je nanela.

Tada sam se setio svoga učitelja, svoga oca, Florensa, da moga oca, i setio sam se kada mi je rekao kako ga zovu Mladi starac. Potom sam pogledao svoje lice i video sam da i ja upravo tako izgledam; iako sam bio mlad doživeo sam i osetio ono što neko ne bi za tri života, ali nisam bio star zbog toga, bio sam star zbog svoga srca koje je sada bilo skamenjeno i staro, zbog praznine koja je tukla u slepoočnicama i svakom delu tela.

Na ovo njeno pismo nisam odgovorio, u stvari jesam, ali za nju isuviše kasno. Kasnije kada je sve prošlo otišao sam na njen grob i položio tri ruže; malo sam sedeo sa senkama umrlih i na njen grob spustio pismo. U njemu je bio moj odgovor.

Napisao sam sledeće:

Sve je moglo da bude drugačije. Kako verujem u tok dešavanja (sudbinu), ne mogu da dozvolim da praznina sada naknadno bude ispunjena. Ne ljutim se na tebe, ali ne znam da li si ti sebi mogla da oprostiš. Ne postoji veća kazna od one kada sam sebe čovek kazni. Počivaj u miru sa svojim senkama i sa sećanjem da si mogla i drugačije da uradiš.

To veče sam potom grlio Linu. Tražila je da govorimo o našoj budućnosti, o nečemu što će možda nekada biti. Rekao sam joj da ne verujem u nešto što se unapred planira, rekao sam joj da me je život naučio da je to zaista tako.

"Ja ne znam ništa o tvome životu", rekla je.

"Možda ne znaš ništa, ali u svakom slučaju znaš dovoljno", rekao sam.

Gledao sam je licem Mladog starca, onoga koga sam voleo i koji je mene voleo. Shvatio sam da ja ne mogu da dajem ono što nemam, a da mi i ne priliči da se pretvaram i da je obmanjujem.

"Mi ne pripadamo nikome osim nama samima", rekao sam joj.