10 PISAMA I JEDNA SMRT ILI KAKO SE OSVAJA MARGARETA

 

Draga mama (1),

moram da vas obavestim da sam konačno uspeo da vašu ćerku učinim nedostojnom, da slomim njen duh, da od nje napravim ono što ste vi godinama pokušavali. Sigurno ćete se zapitati kako sam to uspeo? Jednostavno, nisam poslušao nijedan savet od onih što ste mi vi dali. Znate li vi uopšte njeno ime? Ja sam ga hiljadu puta ponavljao u pojedinim trenucima kada je groznica tresla njeno telo, kada smo bili spojeni ljubavnim spokojem, kada je sve izgledalo kao da se nikada ne može istrošiti. Ali vas krivim što ste ćerku naučili da bude sumnjičava i prepredena, da se i na najmanji šum trgne i posumnja da se realnost može sastojati od iluzija, da je nestvarno samo ono što čini skramu oko našeg srca, tamo odakle dolazi snaga ljubavi. Moram da budem ozbiljan kada vam pišem, mada mi je to jako teško. Vaša ćerka je bila u rukama jednog skota, da, skotovi su svi oni što su nežni i što ne pružaju otpor, ali u kojima čuče zasede, banditi, sve one plime koje iako kasne sigurno neće izostati. Vaša ćerka je mrtva; ona je upravo umrla; eno je, sjajna je Ofelija; više je nijedan poljubac ne može podići.

Prezir što se godinama skuplja u čoveku, upravo je ona staza kojom ćemo proći, kojom koračamo u budućnost. Ali ona ne postoji, ne mama; vaši prsti su sada možda iskrivljeni, ali onda, kada moja mala ptica još uvek nije letela, bili su dovoljno umešni da od nje naprave upravo to što vi niste želeli. Ona je sada čovek, ona je sjajna jer ste joj vi pružili taj mrak u kome bi ona blistala.

Vaš cilj je postignut, vaši saveti su konačno slomili oprugu na kojoj iskače taj smešni pajac ljubavi. Narugali ste mi se strašno, gospođo bez snova, sa srcem dotaknutim ledenim prstom. Ko sada još može da očajava? Vi ste stari, vaš jedini drug biće hladni grob u kome nema mesta za dvoje, a još manje za nešto što bismo rado sačuvali. Ne, nemoguće je da se povrati ono što je izgubljeno, vreme nam nije saveznik, ono bezglavo juri i spokoj više nikada neće biti na mom licu.

Nemojte da se tresete i budete nestrpljivi, potrudite se da ovo pismo pročitate do kraja, dajte toj maloj kuci da vam oliže stopala, tako se na siguran način stiče naklonost. Ali ona vama sada više nije potrebna, ona priliči mladima, onima što sunce pada ravno na grudi.

Ona je otišla, konačno me je napustila, shvatila je da na svetu ne postoji samo jedan put, nego mnoštvo puteva i mnoštvo staza. Vi i ja smo poraženi mama, vi niste ništa izgubili, a meni ostaje još jedino da se okrećem oko svoje ose i zaustavim proticanje vremena.

 

Draga mama (2),

niste odgovorili na moje pismo. Možda ga niste razumeli, možda vas je iznenadila ta vatra, koja ipak nije vatra, a možda i jeste. Da li vas je nešto opeklo? Nije? A možda i jeste? Da vam pojasnim stvari, ona je otišla, onako kako odlaze svi oni koji imaju gde da odu. Da li treba još nešto da vam kažem? Ne znam, ali budite sigurni da ću vam pisati, iako sam siguran da mi nećete odgovoriti. O, ne budite takav licemer, pisma se ne čitaju u toploj postelji ili uz šolju toplog napitka. Njih treba čitati u noći punoj vetra, kada se sa svakim pročitanim slovom pali po jedna zvezda. Toliko mama. Umesto pozdrava, sada vam se dobro plazim.

 

Draga mama (3),

sinoć sam mislio na vašu ćerku; mislio sam na njeno telo, njene oči, njen mrak u koji više ne ulazim i na njeno svetlo koje više ne dopire do mene. Vaša ćerka je bila brža od svih mojih nada i želja, ja je više ne mogu sustići. Da, sinoć sam uradio ono što muškarci urade kada su puni tuge i nesigurni, susreo sam se sa siluetom vaše ćerke i sa njom bio nežan. Mislite da je to greh? Da li manji ili veći od onoga što je ona od vas dobijala? Stidim se, najviše zbog toga što se osećam izigranim, kao neko izgaženo cveće pod nogama. Da li ja to laskam sebi? Ja sam oduvek bio mekušac, sumnjiva roba sa kojom se radi sve i svašta. Da li da prizovem smrt ili da i vas optužujem u ovim pismima? Ona je čovek mama, rekao sam vam to u jednom pismu, a ja, šta sam ja? Ljubav nikada nije pored vas, ona je u vama; isto tako čovek nikada nije pored vas, on je u vama. Ali ja ne znam ni šta je ljubav, a nisam ni čovek. Ja drhtim, ne čudite se što su ova slova tako izlomljena i bez ikakve gracioznosti.

Ah, da; danas su došli momci po njene stvari; svi su bili mladi i smejali su se; njihove mišice su bile pune snage i na njihovim licima video sam bezbrižnost. Gotovo je, napravio sam taj kolut i sve se zavrtelo, svet se okrenuo naopačke i ja više ništa ne prepoznajem. Onjegin nije sa Tatjanom; ljubav nije u mom srcu; ja nisam sa vašom ćerkom.

Da li ste i dalje bezbrižni? Da li vas zabavljam ili je potrebno da vas ponovo posetim jedne srede i da mi date par saveta? Gusenica nikada ne postaje leptir, kao što ni gubavac nikada neće biti isceljen. Nema vere u mom srcu, iščupana je, uništena, izgažena kopitima gluposti i slepog nadanja. Moji generali su pali i sva vojska je desetkovana. Strah me je od ovih reči što izlaze iz mene, ovog mitološkog čudovišta što sve vidi a ne može ništa da učini. Magija više ne deluje. Izgubljen je onaj trag što vodi do sigurnosti, spoznaje i prostodušnosti. Sloboda je negde odletela, a moje telo je njen napušteni kavez. Mama! Čuda se više ne dešavaju. Ja ne vidim Mojsija i ne vidim narod koji bi ga pratio. Vi debela, slepa krtice, vratite mi moje oči i moju prošlost. Ništa više ne tražim!

 

Draga mama (4),

rošavo lice smrti ne kezi se tamo nekom drugom. Vrlo brzo ćete i vi osetiti taj dah. Sve greške tako dobro sakrivene, i negde bezbrižno sklonjene, okovaće će vas sasvim, i vašu misao i vaše srce i sve, baš svaki pokret. Došlo je vreme da se postane nešto drugačije. Sigurno se pitate šta je to? Pa recimo, nakovanj po kome će udarati ruka Božjeg suda ili vetar koji ipak ima oči i nije slep, iako čupa sve pred sobom i od ljudi pravi brigadu za ronjenje suza. Vaše suze više nikoga ne dotiču. Vreme je ispred nas, kao i nesreće čiji ašovi, sekire i lopate ubrzano rade. Sprema nam se nešto veliko mama. Vaša ćerka, jedino ona nije nasela na ovu igru reči, na ove bujice osećanja i podrhtavajućih htenja. Drago mi je zbog toga, iako sam sada toliko usamljen kao da su se u meni zbili baš svi usamljeni ljudi.

Da li da vam još pišem i dotičem one žice što u vama stvaraju krivicu? Ili da vam pošaljem jedan ogroman kamen?

Život dvoje ljudi je život ogledala, jedno u drugom se ogledaju i jedno na drugo utiču i podstiču. O mama, zašto je ta gazela pobegla sa mojim srcem? Ne volim ta ogledala, ne volim svoje lice iz razloga što ja nemam lice kada počnem da razmišljam. Opasan je to proces, pun zapaljivih para i oštrih ivica. Moja duša se razletela kao iznutrica pogođene ptice. Ja patim, da li je to dovoljno? Da li samo patnja stvara naš lik? Više me nigde ne boli iako ubadam prste u svaki deo tela. Samoubica nikada nema lice, niti budućnost. On je sav u vrtlozima prošlosti i bednog, rahitičnog karaktera.

Vaša ćerka, neka je bar ona srećna. Neka je ne stignu pipci mog nemira, neka je više ne dotiču moja nesigurnost i sumnjičavost.

 

Draga mama (5),

ne želim da proklinjem ni vas, niti koga drugog. Šta bih imao od toga? Moje stanje je adekvatno onom o kome se retko govori. Gorući bol će me možda uzdići, a možda i oboriti. Verovatnije je ovo drugo. Možda niste spremni da vam pričam o bolu. Znate li kako on nastaje? Da li mislite da možda dolazi u talasima ili kao neko lice koje se postepeno udaljuje da bi potpuno nestalo? O, ne brinite za vašu budućnost, vi dobrim delom postojite u vašoj ćerki, da, dobro ste me razumeli, upravo kao onaj prkos koji mora sve da sruši pred sobom. Nekada pomišljam da ni varvari nisu imali takvu snagu.

Ali što vam se ja žalim? Proživeo sam ja lepe godine grickajući šargarepu i zelenu salatu u svom kavezu. Da, bio sam jedan zaista dobar zečić, pripitomljen, sasvim pogodan da se povinuje onome što bi se od njega zahtevalo. Vaša ćerka, eto vidite, ona je shvatila poruku. Ništa ne postoji u nama sem onoga što mi sami stvorimo. Tu su proleće, leto, i dva ostala godišnja doba. Plakati nad nečijim grobom liči na ono kada se plače nad svojom sudbinom; samilost je tu slaba uteha, ne tako kao neko zrnce sreće koje uporno tražimo u nekom drugom, samo ne u nama. Kako me je ovaj bol učinio stvarnim! Ali vi ništa niste izgubili. Krivica polako dolazi i do vas. Ona je kao pijavica, u nekom trenutku donese olakšanje i rastereti tu nabujalu krv, ali ako se pretera, postaje izuzetno težak teret. Ona zna da savije i najjaču kičmu.

Ne ljutite se gospođo što vam pišem. Ja nemam boljeg prijatelja od vas; pa mi smo se bar družili i bili ujedinjeni u planovima da napravimo nešto od naših života (mog i vaše ćerke); i eto, zaista smo i napravili; svako je postao ono što zaista jeste. Ja sam postao gnjila voćka prepuna nekog soka koji tamni i nema više nikakvu slast. Vaša ćerka je leptir koji je nekud odleteo, a vi, vi ste ona sipa koja je sada umakla, ali ipak ne može izmaći sudbini.

Počeci su uvek lepi, u njima je sakupljena sva ona delotvornost koja može da nadahne, da pokrene čovekov duh i misao. Uvek sam zbog toga voleo početke. Oni su kao mladost, imaju onu snagu što obećava, onaj sok koji je dovoljan da se preživi život. Nekada bih samo spavao, prespavao ovaj život, s željom da moje traganje i trag o meni ipak ne nestanu. Ali to nije u redu, to kaže i prah mojih predaka, a i one kosti koje su konačno usnule. Niko nema veća prava od ostalih. U tome je tajna skromnosti; to su te magične reči. Zašto da ja ne budem žrtva? A i vi takođe? Prošlost nas tome uči i opominje? Svaka žrtva je jedan kamenčić tog beskrajnog mozaika. Ne možemo ga sagledati u celini, ali on svakako ima smisao. Da, u tome je tajna. I ne brinite se, računi nikada ne ostaju nenaplaćeni (evo, osećam ledeni znoj i kako mi trnu udovi). Sada vas zaista pozdravljam i ne želim da vas vređam. Možda smo se nekada i sreli na nekoj od poznatih ruševina? Vavilon, Aleksandrijska biblioteka, Atlantida... Možda? A možda i na nekoj od pijaca gde se robovi kupuju za zlato? Izaberite sami gospođo.

 

Draga mama (6),

sinoć sam bio potpuno rasterećen; nisam ni o čemu razmišljao. Popeo sam se na ogradu Karlovog mosta i šetao; onako kako to rade mesečari. Vikali su: Zaustavite ga, on je lud ; neki drugi su vikali da je sve to igra, neki trik ili možda iluzija. Eto vidite, ljudi su uvek podeljeni, kao i sve ostalo, kao moje srce, koje jednim delom voli, a onim drugi mrzi. Da, i toga ima u meni. Kada sagori postojeće, od tog pepela što preostane jedino mogu da se iscrtaju obrve i zasenče kapci.

Sinoć sam čitao Kafkina pisma i mislio kako se poslednjih godina svog života viđao sa sasvim mladim devojkama. To me je ohrabrilo na neki način; a isto tako setio sam se i Oskara Vajlda kako je voleo mlade momke. I to mi je godilo. Volim hrabrost, hrabre ljude, bez obzira na kakav način se ispoljavaju. Tomas Man je celog života sedeo na buretu baruta sa upaljenom šibicom i ništa se nije desilo. Možda je barut bio vlažan, a možda ne postoje pouzdani svedoci koji bi nam ispričali istinu. I zaista je tačno da i zidovi imaju uši; u njihovim uglovima borave ta nevidljiva bića što nas podstiču da mrzimo sami sebe, da ne ostavljamo nadu ili ljubav za nekog drugog. I taj Bog, on ipak postoji. Siguran sam u to; i pored moje silne želje, sinoć se ništa nije desilo. Kući sam lepo večerao, bio sam ljubazan sa Margaretom, to je ime služavke ako ste zaboravili, smešio sam joj se i bio sam dobar, isto onako kako je nebo dobro onima što ga gledaju poslednji put. Da li mi je nešto promaklo? Možda samo lice one devojčice, koja je plakala kada me je ugledala na ogradi mosta.

Mama, hajde da od četiri slova te reči napravimo dva zaljubljena para i da im dozvolimo da plešu valcer. Lepo je to, igrati valcer u noći, kada se duše prepliću i kada srca stežu jedno drugo do prskanja. Ali to vama nije interesantno. Možda biste voleli da sam se okliznuo i sa sobom u ponor poneo sve ono neiskazano? Ali moram još da vas mučim; izgleda da je tako zapisano.

Vaša ćerka nije madam Bovari. Ona neće podeliti sudbinu te nesrećne žene. Ona je nešto sasvim posebno, ona ima draž što poseduju neotkrivene zemlje, nepoznato, sve ono tajanstveno. U tome je hrabrost, u nepoznatom. Kada sledeći put tigar bude došao u moj snove, to će onda biti kraj.

Šta vi sanjate gospođo? Da li spavate na leđima ili stomaku? Ili ste prigrlili nešto što bi vam ulilo sigurnost? Oni što zaista sanjaju ne pričaju o svojim snovima, oni su tako retki.

Zamislite gospođo, ožalila bi me samo jedna devojčica od deset-jedanaest godina, ali i to je dovoljno da produžim nadu, da ove utrnule udove i dalje pomeram, da vas izazivam i podstičem da živite, jer spoznaja nekada dolazi i u poslednjem času. Neskromno je od mene što govorim o spoznaji, ali ovaj bol kao da mi je izoštrio čula, i sada pratim insekta kako se polako uspravlja, kako hoda i postaje čovek.

 

Draga mama (7),

u nekom od snova mravi su skroz prekrili moje telo. Bio sam kupa od tih sitnih, crnih tela; osećao sam kretanje, bio sam Heraklitova reka, bio sam neko ko je upoznao slast, i bio sam neko ko je osuđen da izgubi. Bio sam spreman da od mene preostane samo svest mrava da su prekrili jedno telo, samo taj trenutak zapamćen u toj živoj geometiji prostora.

Da li znate da na ovom svetu niko ne dobija? Nema ni pobednika, niti poraženog. Sve je to privid kretanja koji je zapamćen ili kao zločin ili kao pobeda. Vrhovi su suprotstavljeni svemu što je ispod njih; moja duša je siroče koje jednom beži od maćehe, a opet neki drugi put od očuha. Ni telo, niti duh nisu joj postojani roditelji.

Mama, radi nekih stvari trebalo bi propustiti neke druge stvari. Ništa nije izgubljeno, sve je ponovo tu u možda nekom promenjenom obliku. Labud u meni je stvorio svet sav od izmaglice. Njegova čežnja za onim drugim donela mu je snove, i neki privid da je telo od izmaglice isto tako stvarno kao i ono pravo, i da je srce od izmaglice isto tako toplo. Ali stisak mojih ruku ne odaje vatru. Simboli bez vatre su kao lica bez očiju. Ovo je slepilo, kuga zaborava koja traje i povećava se sa svakim proteklim danom.

Gledao sam Hristovu ikonu juče. On mi se obratio rečima: Hodaj , i ja sam hodao; potom je rekao: Ne spavaj , i ja sam rešio da više nikada ne spavam. Moram da ostanem budan, ne smem da propustim taj tren, koji svakako postoji, ali koji neću da imenujem da ne bih oslabio snagu tog trenutka. Govorim o jedinstvu, o carstvu vidljivog i nevidljivog, o vinu što je u stvari krv, o hlebu što predstavlja telo Gospoda. Samo ovoliko mi fali da zaista poverujem (pokazujem prstima sasvim mali razmak). Ovo je nešto zaista čudno. Sve stvari su posle šetale po mojoj sobi, ili je to moj um koji se pokrenuo iz neke učmalosti, ili su to možda pozivi onih nesrećnika zatočenih iza debelih zidova da im se pridružim. Mislite da sam lud? Možda i jesam? Ali slatko je to ludilo! Ponosan sam isto onoliko koliko i led kada bar privremeno okuje reku i spreči je da se hvali tim talasima i prijatnom svežinom.

Koliko vere ima u vama mama? Verujete li u kažnjavanje, u zakon šibe i oštrih reči? Dovoljno je samo da vaša ćerka ne misli na vas, i vaša vera prevrtaće se izgažena i pokorena. Glista nikada neće postati konjanik, jer nema kičmu i dostojanstvo. Sinoć sam zaista sanjao. Bio sam i mrav, i svi mravi zajedno i ideja mrava u Božjem umu. Mravi iz mojih snova sinoć su sanjali odbeglu lepoticu, i neka pisma i neku staru gospođu otvrdlog srca. Da li čujete šum Vltave gopođo? Još nisam spreman da se utopim!

 

Draga mama (8),

ja u stvari nemam nikakvog razloga da se stidim. Video sam juče na ulici jednog sirotog čoveka kako pretura po kanti za smeće i pomislio kako su sve moje istine poput plutajućih gradova. One odlaze od mene, ne zato što ih ja ne zaslužujem, nego što mi one zaista nisu ni potrebne.

Taj nesretni čovek vratio mi je onu nadu koju sam izgubio. Video sam njegov izraz lica; bio je bezbrižan i spokojan kao puno noćno nebo.

Eto, u meni je ponovo spokoj; ali nemojte se prevariti. Od svoje namere nisam odustao. Taj čovek je posle otišao, i jedno vreme išao sam za njim isto onako kako u mislima idem za vašom ćerkom. Ja se stalno krećem; i dok spavam ja se ponovo krećem. Želeo sam da ga pitam, da čujem samo jednu reč iz njegovih usta. Ali pustio sam ga da ode, pustio sam da ga odnese reka vremena po kojoj pluta samo zaborav. Gledao sam kako odlazi, i kako se njegovo telo smanjuje. Vatra u meni dodirivala je vrhove krošnji, potom i oblake, a na kraju je zahvatila i čitavo nebo. Da li ste vi osetili taj plamen gospođo? Jeste li?

Tužan je trenutak u kome neko odlazi, a neko ostaje. Pogotovo ako se nit između njih nije prekinula. Ne plašim vas, ne brinite, nije to grnčarija koja će se polupati. Duša može biti ranjena, ali tvar od koje je stvorena traje. Zauvek!

Šta biste želeli da veličam u ovom trenutku? Moć hrane koja će zadovoljiti naša nepca i doneti nam neku privremenu slast? Ili možda one zagrljaje koji se više ne ponavljaju, a koje prizivamo u sećanju? Ili možda nešto sasvim drugo? Ili da veličamo te velike Učitelje, Bol i Patnju, od kojih se širi naša spoznaja u nedogled.

Bilo bi lepo da imate jednog rakuna gospođo, da vas posmatra svojim lepim, uokvirenim očima. Ili možda da ceo jedan dan provedete sa nekim sirotim dečakom iz doma. Ali vi to nećete, kao što je i živa inertna da se pretvori u zlato.

Margareta mi je sinoć servirala večeru. Iznenadio sam se kako je ona u stvari lepa. Ona je i mlada. Želeo sam da joj to kažem, ali to bi onda pokvarilo sve i možda bi me nateralo da promenim svoju odluku. Brod koji na putovanje kreće sa najvećom pompom ima najviše šansi da ga nikada ne dovrši. Uzeo sam da čitam Poove priče. Osećam njegove vlažne prste i njegovo drhtavo srce. Osećam da ne postojim izvan njih i izvan sebe.

 

Draga mama (9),

kada sam prvi put otrgnuo ćerku iz vaših ruku, carstvo je bilo uzdrmano. Pokrenuli ste sve straže i izvidnice, ali bilo je kasno. Čamcem smo se prebacili na onu obalu gde se dolazi pod okriljem noći što pomaže ljubavnicima. Naš smeh vam je parao uši, i od vašeg lica pravio da ličite na zver. Ja sam zaboravio da zver nikada ne prašta, i da kletva zveri nikada ne zastareva. Nisu to one ciganske kletve, kad se obruči patnje prenose sa oca na sina i tako devet puta; ovo je tananije i finije, ali zato sa mnogo više bola. Vi ste joj rekli da kosmos traje dok traje i sećanje, što je naravno ona već pri prvom begu opovrgla. Rekli ste joj da su muškarci poput kopača zlata; lakomi su, pijani i skloni kocki. Rekli ste da nada postoji ali da se teško ostvaruje, da je ona upravo kao udovica nečeg finog i nevinog što je zauvek nestalo. Ko ste vi da pričate takve stvari? Svuda okolo uočavam vaše misli, vršljaju po mom životu kao tvorovi, i ja pokušavam da ih oteram. Ipak ste pobedili. Ali gorka je ta pobeda! Vaša ćerka vas ne voli. To vam svečano izjavljujem. Margareta je tako mlada! Dao sam joj da čita pesmu Most Mirabo . Imate li vi nekoga da podelite vašu samoću? Ona se neće vratiti, ni meni, a ni vama. Možemo podeliti utehu, ali nećemo postati prijatelji. Pružam vam crva, da vas poljubi svojim crvljim usnama. Laku noć!

 

Draga mama (10),

obaveštavam vas da sam postao drugi čovek; to se postaje na taj način što nećete negirati i prezreti onog prethodnog. Probdio sam celu prošlu noć. Nisam večerao i moja misao je uspela da dodirne nebeskog orla. Zamolio sam Margaretu da upali sveće, da načne novi komplet, i zamolio sam je da me ostavi samog. Kada su se ugasili i poslednji plamičci moga sećanja, ponovo sam u sebi otkrio radost. Moje biće od pukotina sedelo je naspram mene i gledalo me mojim napuklim očima. Tada sam pucnuo prstima i to biće je nestalo, a ostao sam ja koji vam sada pišem.

Više se ne ljutim na vas, niti na sebe. Škorpija je uspela da izađe iz iscrtanog kruga. Mi smo ipak saveznici, vezala nas je jedna misao, koja je rasplamsala sve vatre u nama. Naše ruke i naše želje dodiruju vašu ćerku, kao što i morske trave dodiruju neko lepo, utopljeno lice. Ali tu nema snova i u snovima nema stvarnosti.

Kasno je i više vam neću pisati. Ne mogu da vam opišem koliko sam svetova spoznao u toku samo jedne noći. I vi, i vaša ćerka, i ja, samo smo zrnca neke neobične istine. Da sam bio samo malo prisebniji, istinu sam mogao da naučim i od onog vola privezanog na livadi! Neko ko mene voli razlog je da vam više zaista ne pišem!

 

JEDNA SMRT

Margareta je uradila sve što je trebalo da uradi. Vezala je kosu, bila je tužna i sklanjala se po uglovima kuće. Kanjoni na njenim obrazima vredniji su od svih ovih što ulaze u našu kuću.

Nisam želeo da se ubijem. Bio sam srećan i želeo sam da svoju sreću razglasim u novom danu. Došao sam do Karlovog mosta i popeo se na ogradu. Hteo sam da proverim Senekinu misao da oni koji jednom upoznaju stvarnu sreću nikada ne mogu da padnu. Ali tu nije bila ona devojčica nežnog, bledog lica. Ugledao sam zvezdu padalicu i pomislio jednu želju. Neka to bude Margareta, neka to budemo nas dvoje! Ali i sreća ima svoje neravnine, kao i Vltava brižne ruke da svojim šumom prihvati telo koje pada.

Margareta je tu negde i lagano se osvrće kao da me vidi. Pokušavam da joj dam znak rukom, i taman kada pomislim da će shvatiti moju poruku, moj znak, neko je pozove da ga usluži. Majka i ćerka poput crnih ptica gledaju u tanjire što su im u rukama, i kao da u njima pokušavaju da pronađu nešto značajno.